|
|гдуж=22.290833
}}
'''Грљан''' је градско насеље у [[град Зајечар|граду Зајечару]] у [[Зајечарски управни округ|Зајечарском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 2839 становника (према попису из [[Попис становништва 1991. у СФРЈ|1991.]] било је 3412 становника).
'''Грљан''' је градско насеље у [[град Зајечар|граду Зајечару]] у [[Зајечарски управни округ|Зајечарском округу]]. Према попису из 2011. у Грљану живи 2379 становника.<ref>http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Knjiga20.pdf</ref> Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута [[1899]]. године. У атару села налази се локалитет "Парајанкул". Ово место било је седиште некадашњих предузећа ТИМБАС (Тимочки басени угља) и Инвестградња. Становници Грљана су током деветнаестог века надалеко били познати као кириџије, превозници на воловским запрежним колима. Сваке године, у Грљану се одржава традиционална културна манифестација "Фестивал инструменталне традиције Балкана" републичког карактера, који се првобитно звао „Сабор инструменталних солиста на народним изворним инструментима“.
Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута [[1899]]. године.
== Историја ==
Време настанка данашњег Грљана не може се прецизно одредити. Грљан се први пут помиње у турском попису из 1560. године и то као два посебна села - Горње и Долње Грлене, свако са по десетак кућа.<ref>Душанка Бојанић-Лукач - Видин и Видински Санџак кроз петнаести и шеснаести век, Софија, 1975.</ref> Што се тиче самог назива насеља, казивања старијих мештана говоре да је Грљан је свој назив добио по првим досељеницима који су ту дошли из села Гурле у Каравлашкој, данашњој Румунији. Према новијим истраживањима име села настало од словенског придева ''грлен'', који означава нешто или неког који долази из грла, у овом случају из кланца.<ref>Славољуб Гацовић - Етимологија словенских основа у ојкоманији Видинског санџака петнаестог и шеснаестог века, Зајечар, 1997, стр.19.</ref>
Сваке године, већ 19 година, у насељу се одржава традиционална културна манифестација „Сабор инструменталних солиста на народним изворним инструментима“ републичког карактера.
Током Првог српског устанка гранична линија ишла је дуж обале реке Бели Тимок, те је Грљан био на самој граници. У Грљану се налазио шанац са посадом, чији је командант био познати хајдук који је рођен у овом селу, Тодор Тоша Костадинов. Шанчеве је чувала стална посада од педесетак људи, а у ванредним ситуацијама и преко стотину.<ref name=":0">Стеван Вељковић - Грљан I</ref> Грљан је коначно ослобођен од Турака 1833. године.
== Историја ==
Према првом попису у Србији из 1834. године, Грљан је имао сто седамдесет осам кућа и 1106 "душа".<ref>Лепосава Цвијетић - Попис становништва и имовине у Србији 1834. године, Мешовита грађа, књ. XIII, Београд, 1984, стр. 86.</ref> Један од људи који су се након ослобођења обогатили куповином земље од Турака под повољним условима био је Радул-бег Глигоријевић. Радул је у атару свог села од бивших „грљанских“ Турака купио већи комплекс земље – плодни потес „Острво“ (сада познатији као „Вањово“ по каснијем власнику Јовану Вањи Лаловићу, зајечарском трговцу). Истовремено је и у Зајечару откупио доста земље, механу, куће и турски конак на спрат у самом средишту вароши. После извршене реконструкције, овај конак преуређен је за потребе музејских поставки о старом Зајечару и за ликовну галерију. Познат је као „Радул-бегов конак“.<ref name=":0" />
Првобитно је село било засељено у планини, где су куће биле раштркане; доцније се преселило на месту где се налази сада, поред Тимока, „за време српске сеобе 1690—1737. год."
У првом Српско-Турском рату 1876. год од стране Турака је село било спаљено. Тада је изгорело преко тристотина кућа и школска зграда.
У марту 1883, иѕбио је сукоб иѕмеђу нараода и власти, приликом покушаја да се начини порески списак.
== Демографија ==
Према одредбама Устава из 1838. године Грљан је добио статус општине. На сеоском збору наредне године за првог председника грљанске општине изабран је Стамен Цанов, а за његове помоћнике, "кметове", Нико Тодоров и Јован Стојанов. У време образовања „Општине грљанске“ у 1839. години село је имало 202 куће са 239 ½ пореских глава, а подручно село Шљивар 37 кућа и 39 пореских глава. Иначе, општински суд решавао је спорове око међа имања, право располагања сеоским утринама и шумама, затим спорове око самовласног присвајања туђе земље, доносио одлуке о томе када ће се започињати жетва и берба усева, а бринуо је и о чувању летине од пољске штете.<ref>Душица Милошевић, Из рада примирителних и окружних судова на територији црноречког и крајинског округа у 1841. години, „Развитак“, Зајечар, 1981, број шест, стр. 88-91.</ref>
У насељу Грљан живи 2359 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,1 година (42,3 код мушкараца и 45,8 код жена). У насељу има 888 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.
Ово насеље је великим делом насељено [[Срби]]ма (према попису из [[2002]]. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Грљан је једна од првих општина у Округу црноречком које је добило школу. Двадесет осмог јула 1842. године Траило Пауновић, први грљански учитељ, почео је рад са децом. За свој рад добијао је двадесет талира на годишњем нивоу и „рану од обштине“.<ref name=":1">Жарко Милошевић, Основна школа у Грљану 1842-1982, Зајечар, 1982.</ref> Од тада до данас основна школа у Грљану стално је постојала, а рад прекидала само у годинама рата и окупације током Првог светског рата.
Познати српски генерал Јован Мишковић, обилазећи ово село 1862, уочио је потреби и дао предлог да "на устима Лубничке реке треба подићи један пољски опкоп, ако би се остало при кордонском систему ушанчења, који је ове 1862. године усвојен био и границе Србије утврђене биле."<ref>Јован Мишковић, Путовања по Србији године 1863, Београд, 1874, стр.102.</ref> Ради се о локалитету "Парајанкул", у северном делу грљанског атара. Бастиони су данас добро очувани и привлаче пажњу излетника.
Током Првог српско-турског рата 1876. године Грљан је прилично страдао. Након битке код Великог Извора, када су га Турци освојили и спалили због пруженог отпора, Зајечар је од српске војске напуштен у ноћи између двадесет петог и двадесет шестог јула, док је Грљан пао још двадесет четвртог јула. Под налетом турских нерегуларнних јединица Черкеза комплетно село букнуло је у великом пожару, такође због пружања отпора.<ref name=":2">Б.Ивановић - Хроника села Грљана</ref> Након рата ситуација је била јако тешко за људе који су у Грљану живели. У 1880. години грљанска општина упутила је Народној скупштини више апела да им се некако помогне. Тако је на седници Скупштине од двадесет трећег јануара 1880. године изнето да „Општина грљанска моли да се рок мораторијума одложи, а дугови за порез отплаћују на квартове.“ На истој седници прочитана је и молба којом „житељи села Грљана, који су у првом рату пострадали, моле да се изнађе начин, средство да им се што пре помогне.“<ref>Стенографске белешке о седницама Народне скупштине, која је држана у Београду 1880. године, Београд, 1881, стр.207.</ref>
Због јако тешког положаја становништва, али и због понашања власти избио је сукоб између грађана и власти 1883. године који је забележен у историји као Грљанска буна. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез.<ref>Андрија Раденић, Радикална странка и Тимочка буна, Зајечар, 1988.</ref> Због хапшења деветоро грађана из села настао је сукоб са властима у Грљану и надомак Зајечара, који се завршио интервенцијом органа реда.
Крајем деветнаестог века почео је интензивни развој рударства у овом крају. Прву повластицу за експлоатацију угља добио је 1884. године Јозеф Хирш, „велезакупац из Будимпеште“. Међутим, пошто је за отварање рудника и изградњу неопходних рудничких постројења и инсталација био потребан неопходан капитал, Хирш је шестог јуна 1887. године своја „рударска права“ продао новоформираном Српском индустријском безименом друштву „Тимок“, са седиштем у Бриселу, у Белгији.<ref name=":3">Василије Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Београд, 1958, стр.87.</ref> Становници Грљана и суседног села Прлита радили су не само у руднику, већ и на изградњи пруге уског колосека која је повезивала угљенокоп са пристаништем на Дунаву код села Радујевац, тзв. Белгијске пруге. До краја 1889. године били су завршени сви припремни радови за експлоатацију угља, изграђена железница и брикетница, па је производња започела. Део радника који су на тим радовима били ангажовани остао је да ради у руднику као рудари, а мањи број добио је запослење на железничким постројењима.
Упркос економским приликама, Грљанци су смогли снаге и подигли нову зграду школа која је прве ученике примила 1885. године, готово пуних десет година након паљења старе зграде од стране турских черкеских одреда. Изградњу школе помогао је округ, али главни терет трошкова поднели су мештани.<ref name=":1" /> Такође, четрнаестог октобра 1898. године Грљанци формирају своју прву задружну организацију - Земљорадничку набављачку задругу. Основни мотив оснивања Задруге био је да се обезбеди јевтинија роба задругарима, јер су сеоске и градске дућанџије профитирале узимајући велику маржу. Задружни дућани су робу продавали по знатно нижим ценама.<ref name=":2" />
Почетком двадесетог века, доласком брачног пара Поповић као учитеља основне школе Грљан је добио не само врсне учитеље и васпитаче деце, већ и успешне покретаче многих школских и ваншколских програма и акција. Њиховим упорним радом оплемењено је школско двориште, које је уједно и проширено. Засађен је и врло лепо уређен школски воћњак, који је служио за углед мештанима, а у другом делу дворишта и школска башта, такође примерено обрађена. Вукашин је сељацима често држао предавања о унапређењу пољпривредне производње, а Лепосава течајеве из домаћинства. На иницијативу учитеља, у Грљану је основана и прва Стрељачка дружина, а потом и певачко друштво. Заједничким радом учитељи су створили „Ђачко позориште“, једно од првих те врсте у Србији.<ref name=":2" />
Крајем деветнаестог века за пароха у Грљану именован је Велимир Антонијевић, који је ту службовао од 1891. до 1910. године. Овај свештеник памти се по томе што је у сарадњи са школом и њеним учитељима доста урадио на народном просвећивању. Уз његово ангажовање и иницијативу, поново је покренуто питање изградње цркве у селу. Уз подршку општинске управе и велики одзив мештана, почев од 1895. године поново је сакупљен грађевински материјал, а новчаним прилозима допуњаван је већ постојећи фонд готовине. Неколико година доцније почела је изградња и завршена је 1899. године. Дан освећивања цркве био је до тада највећи догађај у Грљану, поготово што су освећењу присуствовали краљеви Милан и Александар Обреновић, који су тих дана били у посети Тимочкој крајини.<ref>Споменица Тимочке епархије 1834-1934, стр.92.</ref>
Током Првог светског рата Грљан се налазио под бугарском окупацијом. Бугарска власт је за председника општине у Грљану довела свог човека, извесног Јончу Иванова. Савременици тврде да се Јонча показао као добар човек и умерен у захтевима према селу. У периоду окупације у Грљану је помрло тридесетак људи и деце, јер је било много оболелих у току епидемија заразних болести тифуса и тзв. „шпанске грознице“. Само у току 1918. године од тифуса је умрло десет особа.<ref>На основу података из Матичне књиге умрлих за 1918. годину – матична служба општине Зајечар</ref> Материјална штета Грљанаца у годинама рата такође је била доста велика. Мада ратних разарања у селу није било, због мањка млађе радне снаге пољопривреда у целини је трпела, посебно ратарска производња. Било је и Грљанаца који су се истакли у току рата. Михајло Гугујоновић био је трубач у штабу Прве српске армије, којом је командовао војвода Степа Степановић. Преживео је ратне операције током 1914. године, повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Породица Дуцић, чији је он предак, чува успомену на свог претка и његова сећања из рата.<ref name=":2" />
До поновног оснивања Земљорадничке задруге у Грљану дошло је 1920. године. Задруга је свој рад отпочела са педесетак чланова и шездесет удела. До 1925. године број задругара нарастао је на сто педесет, а да би пет година касније достигла број од преко две стотине чланова. Делатност је обављала преко своје продавнице, која је била добро снадбевена индустријском робом широке потрошње. Роба је продавана уз маржу од свега пет процената. Све до 1930. године Задруга није имала своје просторије. Тада је Јован Рајковић, први председник Задруге, Задрузи уступио свој плац у центру села, с тим да се на њему изгради кућа за потребе Задруге. Ова иницијатива уродила је плодом, па је 1930. године саграђена пространа зграда – „Дом Грљанске набављачке задруге“. Поред набављачко-продајне делатности, Задруга се касније почела бавити и другим пословима. Тако је при Задрузи радио „Штедни одељак“, из којег је потом настала „Кредитна задруга“. Чланови улагачи штедње добијали су од ње кредите на две године за санирање штета после већих природних непогода и у смртним случајевима, уз минималну камату од два процената. Убрзо је основана и „Сточарско-земљорадничка селекциона задруга“, која је доста допринела развоју сточарства у селу. Тако су била набављена четири бика сименталске расе из Швајцарске.<ref name=":5">Историјски архив, Зајечар, „Земљорадничка задруга у Грљану“</ref>
Да би остварио шири пласман угља на тржишту, Ђорђе Генчић, власник рудника, уложио је велики капитал у изградњу постројења за брикетирање ситног угља и у друге пратеће рударске објекте. Тако је 1923. године на јужној периферији Грљана започета изградња „Брикетнице“ и већ следеће године пуштена у рад. Уз Фабрику брикета саграђена је електрична централа, која је слућила искључиво за потребе рудника<ref name=":3" />
У току 1926. године започета је електрификација села, па се Грљан сврстао у једно од ретких села у Тимочкој крајини које је у међуратном периоду добило електричну енергију. Електрификација је започета као приватна иницијатива Боже Кузмановића, трговца из Грљана, који је у Грљану подигао млин на електрични погон. За потребе млина изградио је далековод од трафо-станице код зајечаске болнице до млина. Пошто је и у селу подигнута трафо-станица, било је могуће даље развођење електричне струје по селу ради индивидуалног коришћења за потребе домаћинстава, кафана и других локала.<ref name=":0" />
Десетак година по завршетку рата у селу започиње доста развијена активност на клтурно-просветном и спортском плану. Почев од 1928. године па у анредних пет година основано је неколико културних и спортских дружина и организација, које су окупљале знатан број сеоске, махом мушке, омладине. Учитељи су били иницијатори и за оснивање Певачке дружине у Грљану. Млади просветни радници Александар Јотовић и Димитрије Јанићијевић успели су да 1930. године окупе двадесетакмлађих Грљанаца, претежно из реда земљорадника и нешто тада малобројних службеника и људи самосталних професија.<ref name=":1" /> Године 1932. је фудбал у Грљану заживео, оснивањем Фудбалског клуба „Хајдук“. Године 1932. основан је „Соко“, као огранак Соколског друштва у Зајечару. Иницијатори и организатори Соколске чете били су браћа Михајло и Богољуб Бошковић, чланови зајечарског Сокола. Убрзо потом, следило је оснивање Стрељачке дружине у Грљану. И у њеном основању и раду учествовали су грљански учитељи. Уз помоћ просветних радника активно је деловао и Месни одбор Црвеног крста. Њима се у раду прикључио и месни парох Захарије Раденковић. Он је посебно заслужан по иницијативи и активности за подизање споменика палим борцима у Балканским и Првом светском рату, као и по томе што је уређена порта цркве.<ref name=":0" />
Након немачке окупације и ослобођења, приступило се обнови села. Изградња задружног дома започета је у пролеће 1948. године и објекат је имао површину у основи седам стотина три квадратна метра. Почео се користити 1950. године, а сала од 1952. године.<ref>Б.Јовановић, Изградња задружних домова у Тимочкој крајини 1948-1952. године, Бор, 2000, стр.129.</ref> У јуну 1955. године спроведена је територијална подела на комуне (општине). У Грљану је формирана општина која је обухватала Прлиту, Вратарницу и Заграђе. Године 1957. извршена је нова територијална подела, у којој су Грљан и околна села ушла у састав општине Зајечар.<ref>Статут општине Грљан, 1955.</ref>
Месна заједница Грљан је једина 1975. године у Тимочкој крајини добила признање за изузетну активност на саветовању Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа у Аранђеловцу.<ref name=":0" />
Сарадња Грљана и словеначког места Вержеј започета је четрнаестог априла 1976. године, када су Вержејци били гости Грљана у телевизијској емисији „Знање-имање“. После првог сусрета, који је био договор за успостављање пријатељских веза, уследило је више сусрета. Наредне године Грљанци су били гости у Вержеју. Септембра 1978. године Вержејци су присуствовали на Сабору фрулаша у Грљану. Братимљење Грљана и Вержеја обављено је почетком октобра 1980. године.<ref>Подаци узети из архиве Месне заједнице у Грљану</ref>
== Привреда ==
Земљорадничка задруга „Бели Тимок“ од 1955. године све до недавно организовала је изложбу расних говеда. На Међународном пољопривредном сајму у Новом Саду јунице из Грљана освајале су следеће награде:
1996. године три златне и две сребрне медаље
1997. године пет златних и једна сребрна медаља
1998. године три златне и две сребрне медаље
1999. године четири златне и једна сребрна медаља
2000. године пет златних медаља
2001. године пет златних медаља
2002. године пет златних медаља и велики пехар задрузи<ref name=":5" />
По завршетку Другог светског рата, рудници „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ са још седам тимочких рудника угља (Лубница, Ртањ, Боговина, Добра Срећа, Подвис, Благовести и Влашко Поље) и Централна радионица у Грљану спојени су у јединствено предузеће „ТИМБАС“, тимочки угљени басен, са седиштем у Грљану. „ТИМБАС“ је био у саставу Генералне дирекције за угаљ Министарства рударства ФНРЈ. Касније је дирекција овог предузећа пресељена у Зајечар.<ref>Историјски архив Зајечар, Рудник угља „Вршка чука“, Аврамица, 1947.</ref>
Металопрерађивачка делатност у Грљану започела је 1923. године, када је рудник „Српски Балкан“ на јужној периферији села изградио своју радионицу са петнаест радника за оправку алата. По расформирању „ТИМБАС“-а радионица стиче самосталност. Средином двадесетог века дошло је до интеграције радионице из Грљана са предузећем „Арсеније Спасић“ из Зајечара (бивша ливница и радионица „Ицић“). Извесно време погони су радили одвојено у Грљану и Зајечару. Године 1954. долази до пресељења производних капацитета из Грљана у Зајечар. У години 1967. радионица излази из Тимочких рудника и региструје се као самостално предузеће за производњу рударске, грађевинске и друге опреме. Имала је осамдесет шест запослених радника и почетком седамдесетих година носи нази Фабрика опреме Грљан – ФОГ.<ref>Историјски архив Зајечар, „Инвестградња“ – Грљан, 1967.</ref> Убрзо затим ФОГ прераста у „Инвестградњу“ и осваја производњу и изградњу грађевиснких објеката, производних и складишних хала од челичних конструкција. За четири године изградила је преко педесет објеката површина од пет стотина до две хиљаде метара квадратних метара широм Србије, а велики део у Зајечару. Поремећаји на тржишту, инфлација и обезвређивање вишегодишњих кредита од 40% и 50% при изградњи индустријских објеката, као и преамбициозан развој предузећа, утицали су да 1980. године дође до стечаја „Инвестградње“. Године 1982. формира се Рударска радионица Грљан са осамнаест радника, која постепено повећава производњу и број радника. У наредних пет година дошло је до повећања производње, па је руководство фирме на већ постојећи програм увела нови – производњу опреме за зимско одржавање путева, а затим и комплетно одржавање путева. У периоду до 1991. Рударска радионица представљала је једно од најакумулативнијих предузећа у региону. Године 1991. са сто двадесет радника улази у састав Фабрике каблова Зајечар као Сектор за производњу опреме и алата. У првој половини 2002. године ова фабрика излази из састава РТБ Бор и припрема се за приватизацију. Капацитет запослених у Грљану од сто тридесет осам радника редукцијом се своди на педесет четири, док производња остаје иста. Напослетку фирма је уведена у стечајни поступак и потом у ликвидацију.<ref name=":0" />
== Фестивал инструменталне традиције Балкана ==
Почев од 1978. године, у Грљану се одржава јединствени фестивал аутентичног музичког фолклора Србије, који окупља најбоље свираче традиционалних дувачких инструмената. Фестивал је покренут 1978. године, под називом ''Сабор фрулаша'' на иницијативу групе ентузијаста, чланова културно-уметничког друштва "Саша Грос“ и Месне заједнице Грљан. Организатори су 21. септембра по први пут окупили 14 аматера из зајечарске, борске и неготинске општине, који су приказали своје умеће свирања на фрули, дудуку и окарини.
Почев од 2010. године, створили су се услови за унапређење ове манифестације те је ''Сабор фрулаша,'' а потом ''Републички сабор инструменталних солиста на изворним дувачким инструментима,'' еволуирао у ''Фестивал инструменталне традицијe Балкана'', са жељом да подстакне интеркултурни дијалог Србије и земаља региона, али и да додатно афирмише вредности које поседују локалне и регионалне музичке праксе овог простора. У том смислу, фестивал је обогаћен програмом разноврсног, али пажљиво одабраног садржаја презентације музичких традиција Балкана уз тежњу за поновном афирмацијом традиционалног музичког стварања путем подстицаја младих извођача на традиционалним дувачким инструментима.
Фестивал је данас манифестација ревијалног карактера на којој се репрезентују музичке праксе Балкана кроз најистакнутије музичке инструменте и музичаре – интерпретаторе. Богатством стилских и извођачких карактеристика широј јавности се нуди музички садржај високог квалитета, са пажљиво селектованим садржајем и начином презентације која је у складу са традицијама и локалним особеностима. Селекцијом је омогућено равномерно присуство свих инструмената који се презентују путем музике – од кордофоних и аерофоних, до мембранофоних и идиофоних инструмената у оквиру ансамбала или солистички. Као додатни критеријум установљена је и контрола квалитета музичког садржаја који је у складу са локалним музичким праксама и традицијама различитих региона Србије и земљама региона. Редизајнирање манифестације кроз ширење на свеукупну инструменталну традицију Србије и Балкана, оганизовање радионица за свираче и градитеље народних инструмената и други садржаји имају за циљ унапређење манифестације, формирање туристичког производа у складу са захтевима савременог тржишта и његову глобалну промоцију. Носилац послова креирања програма и организовања фестивала у томпериоду био је Центар за културу града Зајечара, а од 2014. године, Центар за културу и туризам „Цекит“ у Зајечару.<ref name=":4">Према подацима Центра за културу у Зајечару</ref>
Слободан Тркуља, мултиинструменталист и певач:
"''У овим крајевима има пуно талентоване деце. У то сам се уверио када сам посетио музичке радионице у Зајечару. Постоје многи градови који не могу да се похвале оваквом публиком, као што је публика у Грљану, која је са великом пажњом пратила овај културно уметнички програм. То је добар показатељ да очување традиције иде у добром правцу“.''<ref name=":4" />
== Демографија ==
У насељу Грљан живи 2114 становника, а просечна старост становништва износи 44,1 година (42,3 код мушкараца и 45,8 код жена). У насељу има 888 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20. Ово насеље је великим делом насељено [[Срби]]ма (према попису из [[2002]]. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Један део становника је шездесетих и седамдесетих година прошлог века емигрирао у Аустрију, Немачку и Швајцарску.
{| width="50%" style="background:transparent; "
}}
|}
{{Графикон постоци
|извор=<ref>{{Стат Књига 1}}</ref>
|ширина=300px
|наслов=Етнички састав према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]]
|позадина=#ddd
|позиција=left
|шипке=
{{Врста са постотком|[[Срби]]|yellow|2739|96.47}}
{{Врста са постотком|[[Македонци]]|blue|26|0.91}}
{{Врста са постотком|[[Роми]]|red|15|0.52}}
{{Врста са постотком|[[Муслимани]]|green|7|0.24}}
{{Врста са постотком|[[Румуни]]|orange|4|0.14}}
{{Врста са постотком|[[Власи (Србија)|Власи]]|cyan|4|0.14}}
{{Врста са постотком|[[Хрвати]]|magenta|2|0.07}}
{{Врста са постотком|[[Бугари]]|black|2|0.07}}
{{Врста са постотком|[[Албанци]]|gray|2|0.07}}
{{Врста са постотком|[[Југословени]]|pink|2|0.07}}
{{Врста са постотком|[[Немци]]|navy|1|0.03}}
{{Врста са постотком|[[Мађари]]|silver|1|0.03}}
{{Врста са постотком|[[Бошњаци]]|purple|1|0.03}}
{{Врста са постотком|непознато|yellow|14|0.49}}
}}
{{Графикон пирамида
|извор=<ref>{{Стат Књига 2}}</ref>
|ширина=300px
|наслов=
|позадина=#eee
|лево2=м
|десно2=ж
|шипке лево десно=
{{Врста лево десно|?|gray|7|4.66|6.0|9}}
{{Врста лево десно|80+|gray|35|23.33|48.0|72}}
{{Врста лево десно|75-79|gray|58|38.66|61.33|92}}
{{Врста лево десно|70-74|gray|72|48.0|56.66|85}}
{{Врста лево десно|65-69|gray|96|64.0|83.33|125}}
{{Врста лево десно|60-64|gray|96|64.0|66.66|100}}
{{Врста лево десно|55-59|gray|101|67.33|66.0|99}}
{{Врста лево десно|50-54|gray|79|52.66|72.0|108}}
{{Врста лево десно|45-49|gray|125|83.33|70.0|105}}
{{Врста лево десно|40-44|gray|93|62.0|65.33|98}}
{{Врста лево десно|35-39|gray|79|52.66|60.0|90}}
{{Врста лево десно|30-34|gray|81|54.0|37.33|56}}
{{Врста лево десно|25-29|gray|87|58.0|52.0|78}}
{{Врста лево десно|20-24|gray|86|57.33|50.66|76}}
{{Врста лево десно|15-19|gray|88|58.66|52.0|78}}
{{Врста лево десно|10-14|gray|78|52.0|49.33|74}}
{{Врста лево десно|5-9|gray|57|38.0|45.33|68}}
{{Врста лево десно|0-4|gray|61|40.66|31.33|47}}
|просекм=42.3
|просекж=45.8
}}
{{ДомаћинстваНасељаСрбија|711|752|911|953|860|857|888|160|226|159|134|103|64|31|6|2|3|3.20}}
{{БракНасељаСрбија|1183|272|800|70|39|2|1271|162|807|263|38|1}}
{{ЗанимањаНасељаСрбија|507|13|-|104|138|4|20|33|7|71|323|40|-|18|65|2|5|61|4|8|830|53|-|122|203|6|25|94|11|79|1|5|18|5|21|7|-|-|60|4|8|9|17|54|8|-|-|20|5|13|27|22|75|15|-|-|80}}
== Референце ==
| 