Побуна у Источној Немачкој — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
[[Датотека:Bundesarchiv B 145 Bild-F005191-0040, Berlin, Aufstand, sowjetischer Panzer.jpg|мини|десно|220п|Тенк [[Т-34|Т-34/85]] на улици Берлина]]
'''Побуна у [[Источна Немачка|Источној Немачкој]]''' догодила се у јуну и јулу [[1953]]. Штрајк [[берлин]]ских радника [[16. јул]]а претворио се у побуну против источнонемачког режима. Побуну су угушиле
== Позадина ==
Четири године након завршетка [[Други светски рат|Другог светског рата]] и месец дана након проглашења [[Западна Немачка|Савезне Републике Немачке]], у октобру [[1949]]., уз благослов Москве, источнонемачка скупштина на територији совјетске окупационе зоне прогласила је [[Немачка Демократска Република|Немачку Демократску Републику]]. У поратним годинама Источном Немачком је политички доминирала Јединствена социјалистичка партија Немачке (СЕД). СЕД је водио коалицију антинацистичких странака. Уз њега ту су били демохришћани и либерали, а коалиција је названа Националним фронтом па је првих година одржаван привид политичког плурализма у земљи. Период након 1949. године обележило је учвршћивање комунистичког вођства и стаљинизација земље, а политички систем Источне Немачке је попримио контуре совјетског система.▼
Поступно је [[марксизам]] као државна идеологија наметнут целом друштву, образовном систему и медијима. Међутим, велики део источних Немаца није прихватио наметање комунистичких институција, посебно након тринаестогодишњег периода нацизма. За
▲Четири године након завршетка [[Други светски рат|Другог светског рата]] и месец дана након проглашења [[Западна Немачка|Савезне Републике Немачке]], у октобру [[1949]]., уз благослов Москве, источнонемачка скупштина на територији совјетске окупационе зоне прогласила је Немачку Демократску Републику. У поратним годинама Источном Немачком је политички доминирала Јединствена социјалистичка партија Немачке (СЕД). СЕД је водио коалицију антинацистичких странака. Уз њега ту су били демохришћани и либерали, а коалиција је названа Националним фронтом па је првих година одржаван привид политичког плурализма у земљи. Период након 1949. године обележило је учвршћивање комунистичког вођства и стаљинизација земље, а политички систем Источне Немачке је попримио контуре совјетског система.
▲Поступно је [[марксизам]] као државна идеологија наметнут целом друштву, образовном систему и медијима. Међутим, велики део источних Немаца није прихватио наметање комунистичких институција, посебно након тринаестогодишњег периода нацизма. За осигурање режима бринула се државна служба безбедности (ССД) и Министарство државне безбедности, који су надзирали сву потенцијалну опозицију. На трећем партијском конгресу [[1950]]. године по узору на совјетску привреду донесен је петогодишњи план којим је уведено средишње планирање у источнонемачку економију и постављене су високе квоте за индустријско радништво. Међутим, амбициозно постављене задатке угрожавао је стални бег источних Немаца у Западну Немачку. Тако је почетком [[1953]]. месечно у просеку 37 хиљада људи бежало на Запад, са сталним трендом повећања. Укупно је до постављања [[Берлински зид|берлинског зида]] [[1961]]. године три милиона источних Немаца нашло уточиште на западној страни границе.
== Демонстрације ==
Важан догађај иза [[Гвоздена завеса|Гвоздене завесе]] догодио се након [[Јосиф Стаљин|Стаљинове]] смрти у марту [[1953]]. године. Демократске снаге у целој источној Европи понадале су се да је совјетска доминација при крају, а у томе су их често охрабривали и радиопрограми емитовани са Запада. У јуну 1953. вођство СЕД-а је у намери да повећа животни стандард представило политку „Нови смер“. Економска политика уведена на иницијативу економисте Маљенкова у [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетском Савезу]] значила је веће инвестиције у лаку индустрију и потрошачка добра. Иако је та мера требало да иде њима на руку, за источнонемачке раднике то је значило повећање ионако високих квота. Одлука [[Политбиро]]а да поправи статистику радног учинка за десетак постотака била је кап која је прелила чашу. Дана [[16. јун]]а 1953. скупина грађевинских радника у Источном Берлину покренула је штрајк јер им је саопштено да ће им плате бити срезане уколико не достигну задате квоте. Пошто је број штрајкача нарастао изнад очекивања на пет хиљада, за следећи дан је био заказан генерални [[штрајк]]. У омасовљавању протеста важну улогу је имала радио-станица у Западном Берлину путем које су штрајкачи добијали информације, али не постоје докази о повезаности демонстраната с америчким обавештајцима.
У јутро [[17. јун]]а у средишту Источног Берлина окупило се сто хиљада демонстраната, а све већи број је долазио. Истовремено је у свим осталим источнонемачким градовима био заустављен рад или је дошло до неког облика протеста па је више од четири стотине градова и села било захваћено демонстрацијама. У [[Дрезден]]у су демонстранти заузели радио-станицу и почели са емитовањем противрежимских порука, а у граду [[Хале]]у су исто чиниле локалне новине. Демонстранти су тражили повратак старих радних квота, али њихови захтеви су брзо проширени из привредних у политичке па је затражена оставка
== Последице ==
Повремени сукоби совјетских војника с немачким грађанима и бројна хапшења протегнула су се на идућих десетак дана. Званични извори говорили су о педесет и једном погинулом грађанину у јунским [[демонстрација]]ма али новије процене начињене након отварања архива тајне полиције подижу број жртава на 267 људи. У месецима након тог догађаја стотинама учесника је суђено због покушаја „фашистичког државног удара“, а велики део демонстраната је идућих месеци успео да пребегне у Западни Берлин и тако се спаси од прогона.
Устанак у Источној Немачкој први је у низу револта иза Гвоздене завесе
Криза из Источног Берлина 1953. имала је више последица за цели Источни блок. Догађаји су показали да супротно очекивањима совјетски модел комунизма није ухватио корење у немачком друштву. Москва је била присиљена да привремено одустане од планиране либерализације источнонемачког друштва, а Улбрихт је успео да опстане на власти тако што је уверио Совјете да је потребна његова ауторитарна владавина како би одржао земљу стабилном. Комунистички лидери суседних земаља побојали су се да би ефектом домина сличан излив народног незадовољства могао да се догоди и у њиховим земљама.
|