Атанасије Пуљо — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Уклањање сувишних унутрашњих веза; козметичке измене)
м (Разне исправке)
|напомене = Један од оснивача [[maksilofacijalna hirurgija|максилофацијалне хирургије]] у [[Србија|Србији]]
}}
'''Атанасије Пуљо''' ([[1878]]—[[1944]]) биoбио jeје српски лекар, стоматолог, научник широког знањaзнања из различитих области медицине, један од првих ратних стоматолога и један од најзначајнијих оснивача [[зубарство|стоматологије]] у [[Србија|Србији]].
 
Као добровољац у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]] и активни учесник у [[Први светски рат|Првом светском рату]], Атанасије Пуљо је на основу стечених ратних искустава, први на [[Балканско полуострво|Балкану]] истакао важност тимског рада зубара и хирурга у збрињавању повреда [[вилица|вилице]] и [[лице|лица]]. Он је у стоматолошку праксу, три године пре осталих у свету, увео сопствени метод лечења запуштених [[прелом горње вилице|прелома горње вилице]], назван „балканска метода“, која је данас призната у целом свету.<ref>Puljo A. ''Prelomi vilica u našim ratovima za oslobođenje od 1912-­1915''. godine. Srp Arh Celok Lek. 1922; 24(4­5):157­68</ref>
Након завршетка студија медицине, Атанасије Пуљо је отишао у [[Париз]] на специјализацију зубног лекарства, коју је из материјалних разлога, морао прекинути, да би се запослио у Земуну као секундарни лекар у Болници милосрдних сестра и убрзо постао [[примаријус]], па котарски лекар. Али зубно лекарство Атанасије Пуљо није запоставио и наставио је започету специјализацију о свом трошку у [[Берлин]]у, [[Беч]]у, [[Цирих]]у [[1904]].
 
Након што је у 26. години старости, стекао диплому специјалисте зубног лекарства, Пуљо се вратио у родни Земун и једно време је обављао општу лекарску праксу у државној служби, коју је [[1911]]. напустио да би отвoриоотворио сопствену ординацију у којој се у потпуности посветио приватној зубно-лекарској пракси.<ref>Светлана Јовановић, Срђан Миловановић, Даница Заграђанин, Небојша Миловановић, Драгана Пузовић, ''Др Атанасије Пуљо – пионир српске стоматологије'', у Историја медицине, Српског архива за целокупно лекарство. (2012);140(5­6):390­394 UDC: 616.314:614.23(091)(497.11)</ref>
 
За време живота у Земуну Атанасије Пуљо био је изузетно активан, не само у области струке, већ и у друштвеном животу града, и постао један од оснивача Земунског српског соколског друштва [[1905]]. године.
 
По отпочињању [[Први балкански рат|Првог балканског рата]], као велики српски родољуб, 13. октобра (по старом календару) 1912. године, Пуљо jeје тајно прешaoпрешао из Земуна у [[Београд]], у коме се ставиoставио на располагање српском [[Црвени крст|Црвеном крсту]]. По одлуци начелника санитета [[Војска Краљевине Србије (1914—1918)|Српске војске]], као добровољац распоређен је у тек основану Пету резервну болницу, смештену у основној школи у близини [[Саборна црква у Београду|Саборне цркве]], којом је управљао др Суботић, млађи.<ref>Maksimović P, Zagradjanin D. ''The Contribution of Atanasije Puljo to the World Medical Science during the Balkan Wars (1912­-1913)''. 73rd FDI Meeting of the Working Group on Hystory of Dentistry, Belgrade, 1982.</ref>
[[Датотека:Vojna bolnica Niš 002.jpg|290px|мини|десно|Зграда хируршког одељења [[Војна болница Ниш|Моравске сталне војне болнице у Нишу]] у коме је Атанасуја Пуљо основао „Одељење за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Први светски рат|Великом рату]] [[1914]]. године]]
[[Датотека:McD Slavija, Beograd 4.JPG|290px|мини|десно|Кућа у Делиградској 2 у Београду којој је Атанасије Пуљо од [[1932]]. обављао приватну зубно-лекарску праксу и живео са породицом.]]
{{цитат2|''Пуљо је осим својих знања и умења у Србију, тада, донео опрему и материјале; не тражећи за то накнаду. Повео је и свог, десет година млађег брата Ђорђа, да му у „радионици“ шегртује.''}}
 
Првог септембра (по Јулијанском календару) 1914, у првој години [[Први светски рат|Првог светског рата]], Атанасије Пуљо се одлучио на ризичан корак. Искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије, поново jeје прешaoпрешао у [[Србија|Србију]]. Ризичан корак, јер као аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља Пуљо је лако могаoмогао бити проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]].
 
Одмах по преласку у [[Србија у Првом светском рату|Србију]] Министарство војно поставило је Атанасуја Пуља за шефа „Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]].<ref>''Преломи вилица у нашим ратовима за ослобођење од 1912–1915. године,'' Српски Архив, 1 922, бр. 4, 5, 6 и 7.</ref> У Нишу је 1914. године Атанасије Пуљо, који је као и остала његова браћа прогањан од стране Аустроугара, коначно раскинуoраскинуо са својим цинцарским пореклом и почео славити [[Свети Никола|Светог Николу]]. Касније је и његов млађи брат Ђорђе узео исту славу, тако да, како примећује један од историчара, „од свега им је остало само грчко презиме – Пуљо“.
 
Године [[1932]]. Пуљо је донео одлуку да свој стручни рад у приватној зубно-лекарској пракси, коју је обављао у Земуну, настави у Београду. Након што је Управни одбор Лекарске коморе, на основу решења министра народног здравља, 1932. позитивно одговoриоодговорио на његов захтев и одобрио му да своју приватну зубно-лекарску праксу пренесе из Земуна у Београд, на адресу Делиградска број 2, цела породица Пуљо прeселилaпреселила се и даљи живот наставилaнаставила на овој адреси.<ref>''Dosije 392'', Lekarska komora, Istorijski arhiv Beograda</ref> Данас је то место у Београду, на Славији, у коме се налази [[Мекдоналдс|Мекдоналдс ресторан]], обележено пригодном спомен-плочом.
Године [[1936]]. Атанасије Пуљо је након оснивања Одонтостоматолошка клиника Медицинског факултета Универзитета у Београду, Указом Министарства просвете у Београду, изабран и постављен за првог управника, у рангу ванредног професора [[универзитет]]а за предмет [[Болести уста и зуба]], који су слушали и полагали студенти пете године медицине.<ref>Gavrilović V. ''Istorija stomatologije.'' Beograd – Zagreb: Medicinska knjiga; 1986.</ref><ref>Maksimović J. ''Doprinos lekara iz Vojvodine u uspostavljanju zdravstvene službe u Srbiji i osnivanju i radu Srpskog lekarskog društva.'' Med Pregl. 2008; 61(3­4):191­203.</ref>
После брзог слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, и окупацији Београда од стране [[Трећи рајх|Немаца]] затворен је [[Универзитет у Београду]]. Део Стоматолошке Поликлинике стављен је на располагање [[Вермахт]]у; а мањи њен део пресељен је у [[Кумодраж]], село крај Београда, а Пуљо је унајвеће размишљао о одласу у пензију.<ref>Gavrilović V. i saradnici. ''25 godina Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu''. Beograd. BIGZ; 1973.</ref>
 
Крајем лета 1944. године Пуљо сазнаје за погибију свог млађег сина Миодрага, у редовима војске ђенерала [[Драгољуб Михаиловић|Драгољуба Михаиловића]], а крајем октобра за погибију старијег сина Слободана, на [[Сремски фронт|Сремском фронту]]. Психички јако потресен због губитка синова, Атанасије Пуљо окончао је свој живот погибијом у саобраћајном удесу 1. новембра 1944. у Београду, испред своје куће, у Немањиној, када је на њега, на сасвим опустелом [[славија|тргу Славија]], изненада налетео совјетски војни камион.<ref>Savićević, M., ur. (2003) ''Profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu - od osnivanja do pedesetih godina XX veka.'' Beograd: Medicinski fakultet</ref><ref>Stanojević, V. (1972) Likovi i dela istaknutih lekara od osnivanja Srpskog lekarskog društva do danas. u: Đurić D.S. (ur.) ''Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872-1972'', Beograd: Srpsko lekarsko društvo,. ppстр. 159–234</ref>
 
== Дело ==
Други пут у лето и рану јесен 1914. године, када је [[Први светски рат]] донео „реку“ рањеника који су преплавили фронтовске и резервне болнице широм [[Европа|Европе]]. Међу којима су, због употребе савремених убојних средстав, најпотресније деловали рањеници погођени у лице-главу.
{{цитат2|''Њихов застрашујући изглед варао је од почетка. Многи су од стране износиоца рањеника просто остављани на војишту, јер су сматрани погинулима. Још теже је било питање како их лечити, којој би специјалности требало да припадну? Увидеће се, али касније, да без зубног лекарства напретка не може бити. Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]]. године Пуљо, искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије поново прелази у Србију. Ризичан корак, јер беше аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља. Лако би био проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације српске војске.''<ref>Барби А.: ''Са српском војском'', Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.; 145–147.</ref>}}
Одмах по преласку у Србију Министарство војно поставило је Атанасија Пуља за шефа „Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]], у коме је први пут успоставио максилофацијалну хирургију и рендгенско снимање зуба и вилица у Србији, ''чиме је Србија макар за педаљ испредњачила у поређењу са Савезницима и Централним сила''.<ref>Сретен Миленковић, Милорад Димић, ''125 година Војне болнице у Нишу'', Монографија, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN {{page|year=|isbn=978-86-84819-01-9.|pages=}}</ref>
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align:left;" |
У току [[август]]а месеца [[1923]]. године на основу одлуке Министарства народног здравља Краљевине Југославије Пуљо је основао зубно одељење Опште државне болнице у Београду. Како се на расписани конкурс за шефа зубног одељења на Општој Државној Болници у Београду, Пуљо јавио као једини кандидат, постављен је на ту дужност [[10. новембар|10. новембра]] исте године. Значајно је истаћи да је на овом одељењу Атанасије Пуљо омао известан број болесничких кревета за збрињавање тешких максилофацијалних болесника и примио 1925. године прве докторе медицине који су могли да специјализирају болести уста и зуба у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]]. До тада сви су ову специјализацију српски лекари завршавали у иностранству, најчешће у Грацу, Бечу, Паризу и Берлину.
 
Одонтостоматолошку клинику Медицинског факултета у Београду Атанасије Пуљо основао је [[1936]]. године, као њен први управник, који је то био све до почетка Другог светског рата. Те године изабран је за професора на предмету Болести уста и зуба, који су слушали и полагали студенти пете године медицине. На њој су лекари опште медицине обављали специјалистички стаж, полагали специјалистички испит и стицали звање специјалисте за болести уста и зуба. Кадрови школовани у овој установи, захваљујући Александру Пуљи, двадесетак година касније постали су наставни кадар [[Стоматолошки факултет Универзитета у Београду|Стоматолошког факултета у Београду]], који је основан школске [[1948]]/[[1949|49]]. године.<ref>(1998) ''Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu - pet decenija postojanja 1948-1998''. Beograd: Stomatološki fakultet</ref>
 
== Признања ==
* Poulio A. ''Le courant electrique dans la bouche''. L’odontologie. 1919; 3:99­103.
* Puljo A. ''Nega zuba.'' Zemun: Izdavačka knjižara „Dimitrije Puljo”; 1923.
* Puljo A. ''Maligni tumori u ustima''. In: Šahović K, editor. O raku. I sveska. Beograd: Jugoslovensko društvo za izučavanje i suzbijanje raka; (1932). ppстр. 45­56.
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
1.572.075

измена