Узбуњивач — разлика између измена

 

Постоје три врсте узбуњивања: спољашње (одговорним државним органима), унутрашње (надређенима у оквиру организације) и узбуњивање путем медија. Постоје две врсте доказа узбуњивача: докази који узбуњивачи поседују и докази на које указују, а орган којем се обраћа тек мора да прикупи.

{{социологија}}

Узбуњивач може да трпи одређене последице у оквиру одмазде које може предузети вођство те организације против њега. [[Одмазда]] може се састојати од [[физички насртај|физичког насртаја]], [[принуда|претње]], [[вербални напад|вербалних напада]], регресија на нижи положај у организацији, смањење плате и слично. Може да утиче негативно на будућа узбуњивања и ствара физичке и емоционалне последице по узбуњивача.

== Случајеви кроз историју ==

Иако се је појам узбуњивача јавио тек 20. веку, кроз историју су постојали људи који се на основу својих дела данас могу сврстати у категорију узбуњивача. Ово представља кратак преглед историје.

Први забележено узбуњивање се је десило 1777. године током [[Америчка револуција|Америчке револуције]] када су два официра [[америчка ратна морнарица|америчке морнарице]] узбунили о мучењу британских војника од стране америчке морнарице. На основу овог случаја [[конгрес Сједињених Америчких Држава|амерички конгрес]] је донео први закон којим би се штитили узбуњивачи. <ref>{{cite journal|title=Journals of the Continental Congress, 1774-1789|journal=Journals of the Continental Congress, 1774-1789|date=30. 7. 1778|url=http://memory.loc.gov/cgi-bin/query/r?ammem/hlaw:@field%28DOCID+@lit%28jc01172%29%29|accessdate = 14. 4. 2015.|pages=732}}</ref>

 

Успех узбуњивања зависи од релевантних [[доказ]]а, који могу бити у облику докумената, видео или аудио снимка, фотографија итд. Ти докази се могу поднети уз пријаву, накнадно или се добијају у току истраге. Због тога можемо разликовати две категорије релевантних доказа:

# категорију чине докази које узбуњивачи поседују и коју достављају уз пријаву или накнадно и тиме знатно олакшавају истрагу.

# категорију чине докази које узбуњивач не поседује, већ он износи сумњу или указује на одређене доказе, а сам надлежни орган их треба у току истраге сакупити. Сама истрага може да потраје дуго, што отвара могућност да се докази промене или да нестану. <ref name=ninic>{{cite web|last1=Нинић|first1=Иван|title=Шта сваки узбуњивач треба да зна|url=http://pistaljka.rs/home/read/285|website=pištaljka.rs|accessdate=16. 4. 2015}}</ref>