Руковети — разлика између измена

9.904 бајта додата ,  пре 6 година
нема описа измене
Нема описа измене
Нема описа измене
 
Четврта песма, „''Каравиље, лане моје''“ представљена је градацијама у неколико строфа. „''Играли се коњи врани''“ је пета мелодија, а шаљива песма „''Рече Чича''“ је шеста. Седма песма „''Протужила пембе Ајша''“ је дует [[тенор]]а и [[бас]]а. Осми је кратак мотив „''Имала мајка, јадо''“. Ефектно финале прве руковети представља песма „''Имала баба једно момче''“.
Почиње као неко момачко дозивање:
 
Бојо ми, Бојо, драга душо моја.
у киту те китим,
за фесом те носим,
Дођи, драга, седи, драга, хај, хај, хај!
Дођи, драга, до мене.
 
У овом, првом елементу имамо, поновљено, до 2 такта унисоно у октавам, а по 2 у хармонији и, затим 7 тактова опет хармонизованих.
Лака у карактеру, а полетна, ова мелодија је типична за Србију. Њу затим одмењује , ведрином и бојом дурског тоналитета:
Јарко сунце обскочило.
селе, жетва је,
хај, хај, хај!
Устај, не спавај!
 
Као фактура, све ово личи још на школски задатак из једноставног контрапункта с фигурацијама у средњим гласовима. У доброј извођачкој техници, потчињеној финијем звучно-психолошком моделовању и сликању, овај ће став баш као код класика, увек изазивати упечатњиву импресију слике.
Потом се враћа на први метод, понавља га у целини, а затим прелази на нови, трећи мотив:
 
Што ти је, Стано, мори,
што ти је Стано?
Еј, достум – Станчице,
млада, зелена!
 
Ову мелодију, у типичном варирању наше молске квинте са додиром велике сексте, ваја соло тенор уз шапат четворогласног збора, искључиво на слогу „ој!“. Прекидајући овде текстуалну низ , композитор даје нову варијанту „момачког дозивања“ и „девојачког одговарања“ :
 
Каравиље!
Каравиље, лане мој’
Кара ли те мајака?
Нит ме кара,
нит ме кара, лане мој’,
нит ме разговара,
већ ме шаље,
већ ме шаље, лане мој’,
на Дунав на воду.
У тежњи да у питму живог става да што јаче акценте и, у исти мах, да начини ефектну градацију, Мокрањац примењује једно познато техничко средство које се више користи у инструменталној музици. Односно пише синкопирања и акценте на неакцентованим местима, у свим гласовима сем у оном који носи мелодију.Међутим, он је као упев неправилно унусоио слогове „ла, ла, ла, ла“, којих у балканском фолклору колико знамо нема. Тих је варијаната безброј и у осталим руковеетима. Међутим, као нека лепа слика на хоризонту пред нама се јавља у следецем стиху:
 
 
Играли се врани коњи...
 
Широко распевана дурска мелодија, помакнута затим у виши и шири регистар, она ће се, као фино извучена линија , спустити на свој полузавршетак на квинти доминанте, где слика ишчезне.
Лако и природно се уклапа у следећи елемент. Док први тенор развија једну живахну и ведру мелодију, упркос у молској лествици којој је (g-moll) дотле кроз остале гласове композитор спроводи текст припева, тако да нам се чини као да слушамо звук неког дудука или гајди:
 
Рече чича да ме жени,
дуду, реду, реду!
Синоћ рече – јуторс неће –
дуду, реду, реду!
 
Хармонијски став „строг“, а сав у свежини коришћења датих могућности варијабилности,изненађује, у каденци, духовитом модулацијом, припремањем следећег елемента:
 
Протужила Пембе Ајша:
Дертлија сам него наша!
Како нећу дертли бити,
Кад ме слина туга мори:
Што ја волим, не даду ми,
А што нећу, намећу ми!
 
Цела та епизода од нека 22 такта изгледа мало усиљено и сречава јасноћу стила, који се, и у овом почетночком раду пробија. Елемент за њим непосредно нас враћа у бисте Мокрањчеве воде.
 
 
 
Имала мајка, јадо
две девојке, ладо,
Ибар водо, лане мој’,
носи лудо малено! Ој!
 
Док баритони и баси, двогласно, експонирају ову метрички занимљиву шестотактну мелодиј, тенори, први и други, контрапунктирају с упретањем упева „јадо, ладо, лане мој!“ да се, у продужетку промени улога тенора и баса, док, затим цео хор у пуном звуку, не достигне кулминацију која ће се најзад изгубити у пијанисиму.
 
 
Обадве се, јадо,
разболеле, ладо,
Ибар вода, лане мој’,
Носи лудо, малено!
 
 
Мокрањац овде, као што ће то чинити и касније, често користи једну типичну карактеристику што је налазимо у текстуалном плетиву нашег лирског фолклора. То је употреба, примена речи, фраза, узвика и томе слично, који се уплићу у текст и мелодију, мада немају директну логичну везу са текстом релативне песме. У тежњи да појача јединство композиције, Мокрањац, после овог карактеристичног предаха, наставља одједном друуги стих трећег елемента, опет са тенор соло и збором и, у стпуктури као и први пут.
 
 
Наслони главу, Стано, на мене!
Еј, достум Станице, млада, зелена!
 
 
Ту меланхолију изражену не само карактеристичном мелодијом и суптилним третирањем хармонијских везива, који се завршава у Е-dur-у, прекинуће прелаз у финални Allegro scherzando у D-dur-у. Такав прела, непосредан, има увек известан сангвинистичан акценат у себи.
 
 
 
Имала баба једно момче,
Дај ми га бабо, дај, дај, дај,
Еј, да га китим и да га љубим,
да му купим свилен фустан
срмали јелече!
 
У целој линији овог финала, у сталној градацији врцају искре духовитости надметањем појединих гласова и појединих мотивских фраза: ко ће и где ће боље да осветли композиторово расипање овог ватромета до феноменалног последњег акорда. Он гарантује успех!
 
 
== Друга руковет, ''Из моје домовине'' (1884) ==
* Дело Стевана Мокрањца, Петар Бингулац, Београд 1981.
* Приказ композиција, [[Властимир Перичић]], Београд 1981.
*„Стеван Ст. Мокрањац“ – Петар Коњовић, Нови Сад 1984.
 
[[Категорија:Музика]]
[[Категорија:Српска култура]]
5

измена