Логор Стара Градишка — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 11:
| заповедник = [[Мирослав Филиповић-Мајсторовић]] (1942-1943)
| број_заточеника =
| број_жртава = Најмање 9.586{{напомена|То је број жртава чији је утврђен идентитет. Заснован је на непотпуном попису броја жртава из 1964. године, који је 1992. објавио Савезни завод за статистику СРЈ. Накнадне провјере су утврдиле да би овај број жртава требало увећати за 40%}}
| број_жртава = 75.000{{чињеница|date=02. 2015.}}
| map = Croatia
| lat = 45.15
Ред 40:
== Српска деца са Козаре ==
О крволочном , разбојничком и бестијалном поступању усташких власти према српској деци у логору у Старој Градишки има доста података. После познате усташке офанзиве на планини Козари 1942. године у Стару Градишку је доведен огроман број жена и деце. По причању очевидаца неколико дана свакодневно је довођено по неколико хиљада српског живља. По наредби [[Анте Врбан]]а, члан комисије за пријем и транспорт затвореника у логору у сатрој Градишки, а који је раније у Оштаријама суделовао у ликвидирању 600 људи, деца су одузета од мајки под изговором да се сместе у домове, док су у ствари постепено сва ликвидирана. Приликом одузимања деце од мајки „деца су се грчевито држала и стискала уз своје матере и било је ужасно гледати у каквом су страху биле мајке за своју децу“. Том приликом само око 2000 одојчади насилно је отргнуто из наручја својих мајки и остављено да целу ноћ проведе на ливади. Затвореницама је наређено да неке од њих купају децу а друге да рибају под собе где ће деца бити смештена. После тога окупана и гола деца су однета у собу и сатвљена на мокром поду. То су била углавном деца стара између шет месеци и две године. „Деца су наравно оболела јер су на ливади назебла, а уз то нису добила ништа за јело. Тада је Врбан наредио да се сва деца однесу у једну собу, величине једне сељачке собе у зграду до куле где су има мајке биле затворене. Мајке су слушале врисак своје деце. Ми смо морали да преносимо децу у ту собу. У собу је нагомилано деце до метар и по висине и ми смо морали да по тој деци газимо. Једном детету се помолила рука и нога кроз отвор, и ја сам рекла Врбану да не могу ући унутра , а он ми је на то одговорио: „Па шта гурни га није га твоја мајка родила“ Када ја то нисма хтела учинити , он је гурнуо и детиња се нога сасвим размрскала. Затим је Врбан зграби дете за здраву ногу и лупио га о зид, а дете се није ни помакло, остало је на месту мртво. Од поднева до мркле ноћи ми смо доносили децу у собу, газили по њима , често пута по мртвим. На крају је Врбан пустио циклон и завршио своје крваво дело“.<ref>"Политика" од 15. и 16. јула 1948. године, Београд, Миле Милатовић, Случај Андрије Хебранга 38-39 стр.</ref>
 
== Напомене ==
{{напомене}}
 
== Извори ==