Палата Србије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 32:
|референце =
}}
'''Палата Србије''', позната по ранијим називима '''Палата Федерације''' и '''Зграда Савезног извршног већа''' ('''СИВ''' и '''СИВ 1''') и налази се на [[Градска општина Нови Београд|Новом Београду]], између [[Булевар Михајла Пупина|Булевара Михајла Пупина]] и [[Булевар Николе Тесле|Булевара Николе Тесле]]. Изграђена је [[1959]]. године за потребе тадашње Савезне владе, односно [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]]. Свечано је отворена [[1961]]. године поводом одржавања Прве конференције шефова држава и влада несврстаних земаља у Београду. Историја објекта, започетог под називом зграда Председништва владе ФНРЈ, а завршеног као зграда Савезног извршног већа, показује сву сложеност владајућих политичких, културних и друштвених односа на овим просторима.<ref>Завод за заштиту споменика културе града Београда, досије споменика културе Палата Савезног извршног већа у Новом Београду.</ref> Идеја о подизању палате, као једног од најважнијих државних објеката у годинама непосредно после Другог светског рата, временски се поклапа са почеком формирања новог града на левој обали Саве, који је требало да преузме улогу престонице нове социјалистичке државе.<ref>Љ. Благојевић, Нови Београд: оспорени модернизам, Београд 2007.</ref> Према условима конкурса који је расписан 1947. године палата је схваћена не само као архитектонски, већ и као урбанистички репер читавог будућег Новог Београда.<ref>Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, Б. Мишић, Палата Савезног извршног већа у Новом Београду, #http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/09/8/10_biljana_misic.pdf, приступљено 28.03.2016.</ref> У периоду од [[1991]]. до [[2003]]. је била седиште Владе [[Савезна Република Југославија|СР Југославије]], а од [[2003]]. до [[2006]]. седиште [[Савет министара Србије и Црне Горе|Савета министара Државне заједице Србије и Црне Горе]]. После распада [[Србија и Црна Гора|СЦГ]], маја [[2006]]. године, зграда је прешла у надлежност [[Влада Републике Србије|Владе Републике Србије]].
Изградања Палате је почела јуна [[1947]]. године, према пројекту израђеном на основу првонаграђеног конкурсног решења тима загребачких архитеката, који су чинили Владимир Поточњак,<ref>О Владимиру Поточњаку видети: #http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=49774 приступљено 28.03.2016.</ref>Антон Урлих, Златко Најман и Драгица Перак<ref>Б. Мишић, Палата Савезног извршног већа у Новом Београду. Историја грађења. Од Преседништва владе ФНРЈ до Палате „Србија“, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2011.</ref>, међу првим објектима на Новом Београду. Као главни критеријум за избор овог пројекта на конкурсу жири је истакао његову функционалност и монументални карактер. Њиме је било предвиђено подизање монументалне слободностојеће палате са основом у облику слова Н. У стилском погледу представља синтезу два принципа – модернистичког, блиског корбизијанском схватању архитектуре и монументалног, који се ослања на примере совјетског градитељства социјалистичког реализма. Изградња је прекинута [[1949]]. године до када је изведена само скелетна конструкција бочних крила и делимично конструкција средишњег дела објекта. Вишегодишњи прекид радова настао је као последица друштвено-политичких промена крајем пете деценије прошлог века, што је утицало на коначан изглед грађевине током наставка радова. Палата је првобитно замишљена као део ансамбла јавних грађевина, али је такав програм редукован доношењем Генералног урбанистичког плана Београда [[1950]], према којем је уз хотел „Југославија”, остала усамљена на потезу уз десну обалу Дунава. Са одлуком о наставку радова, дорада пројекта поверена је београдском архитекти Михаилу Јанковићу<ref>О Михаилу Јанковићу видети: З. Маневић (ур), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beogrаd 2005.</ref>и пројектном бироу „Стадион”, под чијим надзором је објекат и реализован у периоду од [[1955]]. до [[1961]]. године. Зграду су, на насутом и песковитом тлу, градиле [[Радна бригада|омладинске радне бригаде]] из читаве [[Југославија|Југославије]]. На конкурсу је победио четворочлани тим загребачких архитеката на челу са Владимиром Поточњаком (Антон Улрих, Златко Нојман, Драгица Перак). По Поточњаковој смрти 1952. градња је обустављена, да би је 1956. наставио архитекта [[Михаило Јанковић]], значајно изменивши првобитан план додавањем нових елемената. Пројекат архитекте Јанковића и његовог тима унео је значајне измене како у унутрашњој организацији, тако и у спољашњем обликовању грађевине. Из првобитног пројекта задржао је урбанистичку диспозицију, основне мере и међусобне односе појединих трактова, док су главне измене настале у унутрашњој организацији простора. Према измењеном пројекту изведен је централни део са свечаном салом, сви анекси око зграде, ентеријер и обрада фасада. Премештањем позиције свечаног улаза на јужну страну, читав објекат је, уместо према реци, добио наглашену оријентацију према будућем насељу. Новим програмом уређења унутрашњости палате предвиђено је, поред репрезентативне сале смештене на првом спрату новопројектованог анекса, још низ помоћних салона, сала за одржавање седница, двадесет и осам кабинета за чланове Савезног извршног врћа, око шездесет канцеларијских просторија за администрацују као и пратећи програм гаражирања аутомобила.
Репрезентативном спољашњем изгледу одговара модерно и луксузно уређење ентеријера, реализовано такође према пројекту архитекте Михаила Јанковића, што овај објекат сврстава међу пионирске примере „тотал дизајна“ у домаћем градитељству. Јединствен програм ентеријера, са многобројним делима ликовне и примењене уметности, која чине интегрални део здања, даје Палати карактер својеврсне галерије југословенске уметности 20. века. Уређење ентеријера, једнако као и спољашњост, требало је да изрази моћ, величину, стабилност и јединство нове Југославије. Програм унутрашњег уређења посебно је предвидео уметничку обраду зидова техником мозаика, графита и фреско сликарства, као и постављањем слободностојеће скулптуре и рељефа, о чему је посебну бригу водила специјална уметничка комисија. Уређење салона посвећених свакој од шест савезних република бивше СФРЈ, смештених у централном делу палате, засновано је на истицању традиционалних мотива, карактеристичних за сваку федеративну јединицу државе. Југословенски салон представљао је највећу и уједно најрепрезентативнију просторију палате. Особеност декорације овог салона представљају монументалне фреске: Петра Лубарде<ref>Група аутора, Лубарда 1907-2007, Између слике природе и природе слике, каталог изложбе, Београд 2008; Кућа Легата #http://www.kucalegata.org/legati/petarlubarda.html приступљено 28.03.2016.</ref> и Лазара Вујаклије<ref>J. Despotović, Lazar Vujaklija – Lutanja u vrtovima mnogih cvetova, Danas 18.10.2000. dostupno na #http://www.jovandespotovic.com/?page_id=7643 pristupljeno 28.03.2016.</ref>, као и триптих-мозаик Стварање Југославије, рад Младена Србиновића<ref>Младен Србиновић #http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=1279 приступљено 28.03.2016.</ref>. Свечани карактер ове просторије посебно је истакнут кристалним лустером на куполи са преко две и по хиљаде сијалица и тежином од девет тона.
Посебну вредност чине дела југословенске ликовне и примењене уметности која представљају интегрални део унутрашњег уређења Палате. Међу њима се својим уметничким и културно-историјским значајем посебно истичу радови следећих аутора: Петар Лубарда, Антун Аугустинчић, Франо Кршинић, Матија Вуковић, Анте Гржетић, Сава Сандић, Винцент Бенеш, Божа Илић, Ђорђе Андрејевић Кун, Предраг-Пеђа Милосавлјевић, Стојан Аралица, Бора Барух, Лазар Личеноски, Бранислав Немет, Вера Чохаџић, Франце Слана, Миливој Узелац, Фердо Мајер, Лазар Вујаклија, Младен Србиновић, Матија Родичи, Бранко Суботић-Субе, Јоже Циуха, Лазар Возаревић, Јанез Берник, Војо Димитријевић, Драго Тихец, Милан Коњовић, Иван Радовић, Маринко Бензон, Бошко Петровић, Ратимир Стојадиновић, Драги Трајановски, Јован Бијелић, Зора Петровић, Оливера Кангрга, Војин Бакић, Игњат Јоб, Бошко Петровић, Оливера Галовић, Милица Зорић, Лазар Возаревић, Отон Глиха, Јагода Бујић, Вида Јоцић, Мило Милуновић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић, Мира Сандић, Небојша Митрић, Андреј Јемец, Драго Тршар, Бранко Филиповић-Фило, Драго Ордев, Славко Атанасовски Крстанче, Богосав Живковић, Тоне Краљ, Фердо Мајер, Ратомир Глигоријевић, Јован Ракиџић, Стеван Дукић, Марин Прегељ, Дринка Радовановић.
Пројектована је у облику слова "-{Н}-" и обухвата површину, у основи, 5.500 m². Испред средњег крила, налази се нижи део покривен стакленом куполом у коме је свечана дворана која може да прими 2.000 званица. Објекат садржи шест салона као и око хиљаду канцеларијских просторија.
Грађен је по систему армирано-бетонске скелетне конструкције, са испуном од пуне опеке. фасада објекта је обложена белим брачким мермером, док су отвори направљени од белог метала. Почев од [[1961]]. године, када је одржана Прва конференција [[Покрет несврстаних|Несврстаних земаља]], Палата федерације примила је многе стране државнике и делегације.
Својим архитектонским вредностима Палата Свезног извршног већа обележила је период стварања данас препознатљиве слике Новог Београда и Београда у целини.<ref>B. Mišić, Palata Saveznog izvršnog veća – symbol jednog vremena, DaNS 63, Novi Sad, 2008, 52-53.</ref>Један је од главних репера Новог Београда и његове чврсте урбане хијерархије. Естетске и визуелене вредности грађевине истакнуте су и посебним парковским решењем околине са прилазима, паркиралиштем, гаражама и фонтаном, као и општим положајем објекта који омогућује његово несметано сагледавање. У склопу уређења непосредног окружења палате за потребе посете чланова високих делегација започето је формирање и Парка пријатељства, једног од најспецифичнијих зелених простора у читавом свету.<ref>Завод за заштиту споменика културе града Београда, часопис Наслеђе, И. Весковић, Парк пријатељства у Новом Београду #http://beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/11-ivana-veskovic.pdf приступљено 28.03.2016.</ref>
Палата Савезног извршног већа заједно са делима ликовне и примењене уметности који чине њен интегрални део утврђена је за споменик културе [[2013]]. године.
== Назив ==
Зграда је по изградњи добила име ''Палата Федерације'', али је колоквијално, чак повремено и у званичној употреби, називана ''СИВ'' и ''СИВ 1'' (''после изградње зграда Сив 2 и Сив 3''). После распада СФРЈ, коришћен је само назив ''Палата Федерације'', а по отцепљењу Црне Горе 2006, зграда је добила незваничан назив ''Палата Србије''/''Палата Србија'', али званично никада није преименована.
== Референце ==
<references/>
== Спољашње везе ==
| |||