Википедија

Римско царство — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 127:
{{Посебан чланак|Калигула}}
 
Иако поједини историчари сумњају да је [[Калигула]] био умешан у Тиберијеву смрт, вероватно је да је стари цар умро природном смрћу. Преторијански префект [[Невије Суторије Макрон|Макрон]], играо је кључну улогу у обезбеђивању Калигулиног престола. Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат поверио и 28. марта ушао у Рим где га је поздравила одушевљена маса.<ref>Светоније, Живот Дванаест Цезара, Калигула</ref> Пошто је био син омиљеног Германика, Калигула је описан као први цар коме су се дивили сви на целом свету.<ref>[http://II.10. Филон Александријски, Посланство Гају]</ref>
Калигулина владавина почела је добро, његови први поступци били су великодушни, мада већином политички мотовисани.<ref name="automatski generisano3">Касије Дион, Историја Рима</ref> Прекинуо прогоне, дао бонусе војсци укључујући и преторијанце и спалио записе Тиберијевих достављача али и приредио раскошне спектакле и велике гладијаторске игре.<ref>[http://LIX.1 Касије Дион, Историја Рима]</ref>
Калигула је прикупио посмртне остатке своје мајке и браће и положио их у Августов маузолеј.<ref>[http://LIX.3 Касије Дион, Историја Рима].</ref>
 
Упркос томе, Калигулина владавина остала је упамћена по сукобу са сенатом, мегаломанским грађевинским подухватима, његовој екстраваганцији и бројним скандалима. То је резултовало Калигулиним убиством почетком [[41.]] године.
[[Датотека:Gaius Caesar Caligula.jpg|мини|лево|Биста Калигуле. Музеј [[Копенхаген|Копенхагену]].]]
 
Међутим, неколико античких историчара наводи да се Калигула променио након болести [[37]]. године, само неколико месеци по доласку на власт. Калигула је можда имао [[епилепсија|падавицу]], али свакако је изгубио разум.
Убрзо је погубљен његов рођак и усвојени син, Тиберије Гемел, погубљени су и Калигулин свекар и зет а његов ујак Клаудије поштеђен је само због тога што га је Калигула задржао као предмет подсмеха. Калигулина омиљена сестра, Јулија Друзила, умрла је 38. услед грознице док су његове две преостале сестре, Јулила и Агрипина Млађа, прогнане.
 
Током своје владавине, Калигула је покренуо много грађевинских подухвата. Обновио је луке у Регијуму и на Сицилији, завршио изградњу Августовог храма и Помпејевог позоришта али и почео изградњу два нова аквадукта, која је [[Плиније Старији]] сматрао чудима технике.<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 21, Life of Claudius 20; Pliny the Elder, Natural History XXXVI.122.</ref> Такође је изградио велико тркалиште и морем допремио обелиск из Египта (данас познат као Ватикански Обелиск) који је поставио у самом центру Рима.<ref>Pliny the Elder, Natural History XVI.76.</ref>
 
[[Датотека:Vatican obelisk.jpg|мини|Ватикански Обелиск који је Калигула из Египта пренео у Рим. Данас се налази на [[Трг Светог Петра|тргу Светог Петра]] у [[Ватикан|Ватикану]].]]
 
Међутим, Калигулини односи са сенатом погоршали су се<ref>Cassius Dio, Roman History LIX.16; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 30.</ref>, цар је поново активирао Тиберијеве записе о издаји и покренуо талас истрага и суђења. Заменио је конзула а неколико сенатора је погубљено. Светоније преноси како су неки сенатори били понижени и приморани да трче за Калигулиним кочијама.<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 26.</ref>
Поврх свега, Калигула је почео да се појављује у јавности одевен попут [[Херкулес|Херкулеса]], [[Меркур (бог)|Меркура]], [[Венера (богиња)|Венере]] и [[Дијана|Дијане]]<ref>Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XI–XV.</ref> и почео о себи да говори као о богу. Ускоро је Калигула захтевао да буде поштован као бог, главе божанстава у храмовима уклањане су и замењиване Калигулиним. У [[Judeja (provincija)|Јудеји]] је умало избио устанак када је Калигула наредио да његова статуа буде постављена у Јерусалимском храму.<ref>Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXX.203.</ref> Калигула се није ту зауставио, од сенатора је захтевао да га поштују као живог бога.
 
Многи антички историчари описију Калигулу као лудог, бесног и склоног претераном трошењу и сексу.<ref>Seneca the Younger, On Anger xviii.1, On Anger III.xviii.1; On the Shortness of Life xviii.5; Philo of Alexandria, On the Embassy to Gaius XXIX.</ref> Оптуживан је да је спавао са супругама других људи након чега се тиме хвалио.<ref>Seneca the Younger, On Firmness xviii.1.</ref>
Каснији извори, историчари Сенека и Касије Дион, дају додадне описе Калигулиног лудила, тврдећи како је Калигула имао инцест са све три сестре и проституисао их другим људима,<ref>Cassius Dio, Roman History LIX.11, LIX.22; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 24.</ref> као и да је слао војнике на сулуде вежбе, претворио палату у бордел<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 41.</ref> и, као најпознатије, планирао или обећао да ће учинити свог коња, Инцитата, сенатором<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 55; Cassius Dio, Roman History LIX.14.</ref> и заправо га поставио за свештеника.
Валидност ових тврдњи је дискутабилна, будући да су у римској политичкој култури, лудило и сексуална перверзија често поистовећивана са лошим управљањем.<ref>Younger, John G. Sex in the Ancient World from A to Z. Routledge. xvi. 2005. ISBN 978-0-415-24252-3</ref>
 
Калигулина владавина описивана је као изразито сурова према сенаторима, племству и члановима реда витезова што је довело до неколико завера уперених против императора. На крају, успешно убиство испланирали су чланови преторијанске гарде које је предводио [[Касије Хереја]].<ref>osephus, Antiquities of the Jews XIX.1.3.</ref> 22. јануара 41. (Светоније догађај смешта 24.) Хереја и остали стражари пратили су Калигулу док се обраћао трупи младих глумаца, у склопу серија игара и драмских приредби приређених у част божанског Августа.<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58.</ref>
Завереници су изболи Калигулу ножевима више од тридесет пута, предвођени Херејом<ref>Seneca the Younger, On Firmness xviii.2; Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 58; Josephus, Antiquities of the Jews XIX.1.14.</ref>, који је задао први ударац. Калигулина смрт, веома је подсећала на ону Јулија Цезара. У хаосу који је уследио, завереници су пронашли и убили Калигулину супругу Цезонију и њихову једногодишњу кћер, [[Јулија Друзила (Калигулина кћи)|Јулију Друзилу]] чију су главу смрскали о зид.<ref>Suetonius, The Lives of Twelve Caesars, Life of Caligula 59.</ref>
Сенат је покушао да искористи ситуацију за рестаурацију републике, међутим, велики део преторијанаца остао је лојалан позицији императора. Хереја и завереници нису успели да пронађу Калигулиног стрица Клаудија, који је прокријумчарен из града у оближњи преторијански камп, након што га је војник пронашао сакривеног иза завесе.<ref>Suetonius. The Lives.</ref>
[[Клаудије]] је обезбедио подршку преторијанаца и тако постао цар. Ожалошћена руља сакупила се захтевајући да Калигулине убице буду приведене правди. Клаудије је одмах наредио Херејино погубљење као и свих осталих учесника у Калигулином убиству.
 
Калигулин пепео његове сестре положиле су у Августов маузолеј.
 
=== Клаудије, 41. – 54. ===
Линија 158 ⟶ 135:
 
Клаудије је био први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената. Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија, Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције [[Тракија]], [[Норик]], Лукија и Јудеја су анексиране али најважније је било освајање [[Британија (провинција)|Британије]] [[43]]. године. Сам Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за офанзиву. Због његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.
 
[[Датотека:Claudius (M.A.N. Madrid) 01.jpg|мини|лево|Портрет императора Клаудија, Шпански Национални Археолошки Музеј.]]
 
Након неколико неуспешних бракова, Клаудије се по четврти пут оженио својом рођаком, [[Агрипина Млађа|Агрипином Млађом]]. Ускоро је усвојио и њеног сина Нерона, па су он и Клаудијев син, [[Британик]], проглашени за заједничке наследнике. Међутим, већина античких историчара слаже се да је амбициозна Агрипина отровала Клаудија да би довела свог сина Нерона на власт.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Римско_царство”