Абдул Хамид I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат нови артикл. |
Додат нови артикл тексту, измењена табела Абдул Хамида I. |
||
Ред 1:
{{bez_izvora}}
{{Владар
| име = Абдул Хамид
| слика = Abdulhamid I.jpg
| ширина_слике = 250п
Ред 15:
| функција =
| владавина =
| претходник = [[Мустафа III]]
| наследник = [[Селим III]]
| династија =
| отац = [[Ахмед III]]
| мајка =Рабија Шерми султанија
| супружник =
| деца = [[Мустафа IV]]
[[Махмуд II]]
| грб =Tughra of Abdülhamid I.JPG
| опис_грба = Тугра Абдул Хамида I
}}
'''Абдул Хамид
== Детињство и младост ==
Линија 57 ⟶ 58:
== Вођење политике ==
Дошавши на османски престо у тешким околностима, Абдул Хамид I је врло брзо схватио неопходност спровођења реформи. Са те тачке гледишта био је прави иницијатор нове политике, инспирисан реалистичком сликом ситуације у којој се Османско царство налазило: лично је водио ову политику, ослањајући се на способне велике везире који су делили његова схватања. Неки од њих су дуже остали на функцији, као на пример Џебеџизаде Мехмед-паша (1777-1778), Сејид Мехмед-паша (1779-1781), Халил Хамид-паша (1782-1785) и Коџа Јусуф-паша (1786-1789).
== Унутрашња ситуација Османског царства ==
Иако је Абдул Хамид I држао централну власт у рукама и иако је током читаве његове владавине владао мир у престоници, у провинцијама, како европским, тако азијским и афричким његов ауторитет једва признат јер су се неки великаши домогли веома важних положаја на локалном нивоу, искористивши тешкоће са којима се власт суочавала на плану спољне политике.
То је био случај у разним анадолским областима, у Сирији где је после шејха Дахира, Џазар Ахмед-паша наметнуо своју власт у јужној Сирији, Либану и Палестини, пошто је сломио локалне побуне; у Ираку где су Омер-паша (1744-1751) и Сулејман-паша (1780-1802) принудили бедуине на послушност, али и успоставили дистанцу према влади у Истанбулу, поготово Сулејман-паша , после победе над Персијанцима који су оствојили јужни део Ирака- као и у Египту који су контролисали Мамелуци Али-бег ал Кабир (1768-1773), а затим Мурад-бег и Ибрахим-бег (1779-1798), уз пристанак владе после њеног неуспелог покушаја да поново успостави ауторитет. Западне провинције наставиле су да уживају веома високу аутономију и нису желеле да прекину везе са Истанбулом. У европским провинцијама догађања нису била ништа мање бурна, са више или мање аутоминистичким, па чак и националистичким покретима у Тракији, Србији, Епиру (са чувеним намесником Јањине Тепеледен Али-пашом), Албанији и Црној Гори.
Султан још увек није покушавао, осим у ретким изузецима, да силом успостави централну власт, поготово што је спољна опасност стално претила Османском царству. Покушавао је да се нагоди са вођама тих покрета, додељујући им звања и положаје. Резултати су, међутим, били веома ситни, а неуспех тих покушаја навео је противнике да још јаче изразе своје тежње ка независности, посебно на финансијском и економском плану: највећи део такси и прихода који су имали да буду упућени у државну касу задржавали су за себе и своју земљу, а трговинску замену обављали су директно са страним трговцима. Судећи по овоме, ауторитет власти једва да је постојао.
== Спољашње везе ==
| |||