Прешао је у [[Србија|Србију]] [[1840]]. године и запослио се у државној служби, као чиновник у правосудној, па полицијској струци. [[1856]]. године постаје управник вароши Београда. По повратку кнеза [[милошМилош Обреновић|Милоша]] [[1859]]. године закратко је смењен, али га Милош враћа на исти положај. Кнез [[Михаило Обреновић]] га узима за министра унутрашњих дела [[1860]]. године, а [[1867]]. године постаје и председник владе, што остаје све до кнежеве погибије [[1868]]. године. Том приликом истог дана хапси атентаторе, осуђује их по кратком поступку и даје на стрељање. Био је потпуно одан кнезу Михаилу на начин старог чиновника. По замисли кнеза, завео је полицијски режим и гушио [[Либерална странка (Србија)|либералну опозицију]], искоренио је хајдучију и чврсто контролисао општине.
По погибији кнеза Михаила и формирању нове владе је пензионисан. У политику га враћа краљ [[миланМилан Обреновић|Милан]] тек [[1883]]. године као председника владе и министра унутрашњих послова. Угушио је [[Тимочка буна|Тимочку буну]]. [[1884]]. године постављен је за потпредседника [[Државни савет (Србија)|Државног савета]]. [[1888]]. године поново је председник владе како би спровео развод брака и одржао мир по абдикацији краља Милана. Следеће године је поново пензионисан, а [[1894]]. године по четврти пут је постао председник владе по обустави [[Устав Србије из 1888. године|устава из 1888. године]] када је требало средити политичко стање у земљи. Средином [[1895]]. године разрешен је и поново постављен за председника Државног савета. Коначно је пензионисан [[1901]]. године.
{{Цитат|Никола Христић остао је запамћен као веома способан администратор и лично поштен човек конзервативних погледа.|[[Слободан Јовановић]]}}
