Бајићи — разлика између измена

'''Бајићи''', пореклом из Блаца су породица Јанка пл. Бајића из Сремске Митровице, хаџи Настаса Бајића из Земуна и Теодора Бајића из Земуна и Петрије Бајић, рођ. [[Обреновићи|Обреновић]], најстарије кћерке кнеза [[милошМилош Обреновић|књаза Милоша]]. Барон Милош пл. Бајић од Варадије, најстарији син најстарије кћерке књаза Милоша, био је, према Уставу Србије, после мушких потомака Обреновића, могући наследник престола Србије.<ref>Према Уставу из 1835 и султановом берату и вољи књаза Милоша, детаљно је предвиђен начин наслеђивања престола у породици Обреновић, према коме „ићи ће насљедственост са оца на најстаријег сина“ у фамилији садашњег књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића“, чији је унук био краљ Милан. Према истом Уставу у случају „изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића“ прелази наследство престола на најстаријег сина „најближе и најстарије врсте кћери од фамилије Обреновића“, тако да последњи кнез од мушке фамилије Обреновића, с одобрењем државног савета и Народне скупштине посини и природи, тј. прими у српско држављанство, ако је страни држављанин, „по праву првородства најстаријега сина исте женске врсте“. Уставом из 1835 предвиђено је било да ако би „и мушкарци женске врсте садашње Књажевске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажевскому“. Ако би последњи књаз изоставио то да учини, онда је скупштина била овлашћена да изабере „најспособнијега и најдостојснијега мужа између себе“ Вид. Устав из 1835, чл. 23 – чл. 28, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 29-30. Према Уставу из 1869 (чл. 10), када је изумрла књаз-Милошева, директна мушка линија Обреновића, а на престо ступио Милан Обреновић из бочне гране Обреновића, „по старим народним закључењима пре 1839, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830 и 1868“, предвиђено је да у случају да „би садашњи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако да народ српски од ових потомака бира себи за наследног Књаза онога, кога нађе да је најдостојнији“. Вид. чл. 10 Устава из 1869, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 74. Од синова књаз-Милошевих кћери 1869 најистакнутији је био барон Милош Бајић од Варадије (1822—1897), финансијер српских часописа у Војводини и велики добротвор српске гимназије у Новом Саду. Вид. М. Милићевић, Додатак Поменику (1888). pp. 13. У Уставу из 1888. више се не спомињу синови кћерки кнеза Милоша, аустријски држављани, барони Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне. Вид. чл. 57 Устава из 1888, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835—1941), Београд (1988). pp. 113. Према аналогији са Уставом из 1869, а пошто су и Милан и Александар били јединци, могући наследник престола могао је бити најближи краљев рођак из лозе Обреновића по женској линији, што је био брат од тетке краља Милана, пуковник Александар Константиновић, син Анке Константитовић, рођ. Обреновић, коју су заједно за кнезом Михаилом убили атентатори у Кошутњаку 29. маја 1868. Пуковник Александар Константиновић је брат Катарине Блазнавац, рођ. Константиновић, а унук млађег брата књаза Милоша „Свијетлог господара“ Јеврема и „Свијетле Госпође“ Томаније Обреновић, прадеде и прабабе краља Александра у директној линији. Пуковник Константиновић, као противник краљеве женидбе није био у добрим односима са краљем Александром, а односи су додатно погоршани удајом његове кћерке Наталије Константиновић за сина црногорског краља Николе Петровића, кнеза Мирка, који је сматран водећим руским кандидатом за престо Србије. Уочи мајског атентата, као о могућем наследнику говорило се и о Ђорђу, ванбрачном сину краља Милана и Артемизе Христић, супруге Милана Христића, дипломате у Цариграду и сина некадашњег председника Владе Србије Филипа Христића, као и једном руском кнезу, енглеском војводи и др.</ref>

Најпознатији чланови ове породице су осим барона [[Милош Бајић (барон)|Милоша Бајића]] од Варадије и Илка Марковићка, удовица пуковника Јеврема Марковића, брата [[Светозар Марковић|Светозара Марковића]], атентаторка на краља [[миланМилан Обреновић|краља Милана Обреновића]] и др. Илија пл. Бајић из Сремске Митровице, члан Радикалне странке и др.<ref>Види више чланова породице Бајић у Биографски речник Матице српске, као и Д. Поповић, О Цинцарима, Београд (1937). pp. 321-322.</ref>

Др Војислав И. Бајић (1910-1992) је син др Илије пл. Бајића. Основну школу и реалну гимназију је завршио у Срем.Митровици, а у Загребу је завршио Филозофски и Фармацеутски факултет. Његова докторска дисертација, под називом "''Прилог познавању металниx соли оксиантраxинона",'' коју је одбранио 1937. у Загребу, је исте године у Земуну објављена као књига. Након дисертације, до почетка рата Др Војислав Бајић је радио као научни сарадник фармацеутске фирме "Бајер" у Загребу, а од 1941. до ослобођења 1945. у њеном београдском представништву. По ослобођењу Др Бајић је обављао разне руководеће послове у југословенској фармацеутској и хемијској индустрији: принудни управник предузећа "Анилокемика" ДД Земун; један је од оснивача и први директор фабрике лекова "Галеника" у Земуну (1945) - чији је заштитни знак, који се и данас користи, сам осмислио и нацртао; директор београдског "Пролека"; плана Генералне дирекције мед. производње "Гумпро" и секретар Секције фармацеутско-хемијске индустрије Југославије. У Савезном извршном већу саветник Секретаријата за индустрију и начелник у Секретаријату за здравство и социјалну политику, одакле је отишао у пензију 1977. Као пензионер је остао активан у струци, обављајући још десет пуних година функцију председника комисије за лекове и отрове СФРЈ. Теоријским и практичним радом Др Војислав Бајић је допринео не само развоју xемије као науке, већ и изградњи фармацеутске индустрије у послератној Југославији, као и опремању свих значајних здравствених установа широм СФРЈ, апаратима, инструментима и медицинском опремом. Два његова значајна рада објавила је Бечка академија наука. За заслуге на сузбијању епидемије вариоле вере 1975. одликован је Орденом за војне заслуге са златним мачевима. Из брака са мр Олгом Маринковић има сина др Ненада Бајића (1958 -), доктора стоматологије и уметника, музичара, познатог под псеудонимом Бајоне.

====== др Ненад В. Бајић (1958-) ======

Др Ненад Бајић познат под уметничким псеудонимом "Бајоне" је рођен 31.03.1958.године у Београду, од оца Војислава, магистра фармације, доктора филозофије и хемије и мајке Олге, магистра фармације. Основну школу „Вук Караџић“ и Пету београдску гимназију је завршио са одличним успехом. Паралелно је, уз приватну наставу, завршио и основну и средњу музичку школу. Дипломирао је на стоматолошком факултету у Београду и стекао звање доктора стоматологије 1983.године. 1980.године је постао најмлађи члан „Савеза Композитора Југославије“, у коме до данас има заштићених преко сто ауторских композиција. Исте године је постао и члан „Удружења Музичара Џеза, Забавне и Рок Музике Србије“. Од те, 1980.године, са синглом “Ана-Марија“ (у пратњи хора „Collegium Musicum“), почиње његова солистичка - кантауторска музичка каријера. Први солистички концерт одржава 1993.године у Великој дворани Сава Центра у Београду. Посвећен је био и хуманитарном раду. Био је члан и председник Извршног одбора „Удружења Музичара Џеза, Забавне и Рок Музике Србије“ у периоду од 1992. до 1998.године.

Са Горданом, која је дипломирани инжењер архитектуре и сликар, има двоје деце: ћерку др Мину Бајић, такође доктора стоматологије, рођену 1988. и сина Николу, студента Стоматолошког факултета у Београду, рођеног 1993.

Теодора Бајића (брата од стрица Луке Бајића, усвојеника Лазара Бајића) и Петрију Обреновић, кћерку кнез [[милошМилош Обреновић|књаз Милоша]], венчао је јуна 1824. митрополит Агатангел. Имали су три сина и две кћерке, Лазара, Милоша, Јеврема, Атанасија и Катарину.

Марија Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, кнез [[милошМилош Обреновић|књаз Милошеве]] кћерке, била је удата за барона Белу Талиана (Tallián Béla), (1851-1921), министра привреде угарске владе (1903—1905) и пријатеља председника владе Мађарске грофа Иштвана Тисе (Istvan Tisza)<ref name=autogenerated3 />. Бели фон Талијан додељен је угарски (мађарски) баронат са предикатом од Визека 1911.<ref>Вид. грб барона Талијан фон Визек додељеног 1911. (LR LXXII, 7226) У [[Драгомир Ацовић]], ''Хералдика и Срби'', Београд (2008). pp. 437.</ref>

Породица барона Милоша Бајића имала је велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и [[Бочар]]у. Дворце су имали у Варадији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Барону Милошу Бајићу припало је велико наследство од око 10 милиона форинти након смрти кнеза [[михаилоМихаило Обреновић|кнеза Михаила]].

Јелена-Илка Марковић, рођ. Бајић, била је удовица пуковника Јеврема Марковића, брата [[Светозар Марковић|Светозара Марковића]]. Пуковник [[Јеврем Марковић]], један од најистакнутијих српских официра, стрељан је због војне побуне против кнеза [[миланМилан Обреновић|кнеза Милана]]. Илка Марковић је покушала да изврши атентат на краља [[миланМилан Обреновић|краља Милана]] у Саборној цркви у [[Београд]]у. Према званичним извештајима извршила је самоубиство у затвору, иако је остала сумња да је убијена.