Угљеша Мрњавчевић — разлика између измена

м
Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ)
м (Разне исправке)
м (Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ))
== Рани живот ==
[[Датотека:IMG 1266-20070424-koutloumousiou-monastery-a.jpg|300px|мини|лево|Манастир Кутулмуш коме је Угљеша 1358. године издао повељу.]]
Угљеша је био млађи син великаша [[Мрњава|Мрњаве]], оснивача династије [[Мрњавчевић]]. Византијски историчар [[Лаоник Халкокондил]] наводи да је [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашин]] на [[Душан Силни|Душановом]] двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Око 1346. године Угљеша је, као намесник цара Душана, управљао областима око [[Дубровачка република|Дубровника]], могуће [[Конавли]]ма и [[Требиње]]м. Дубровачко веће одлучило је да "барону Угљеши" пошаље поклоне<ref name=automatski generisano2>Острогорски (1965). стр. 14.</ref>. У приморју се није дуго задржао јер се по смрти цара Душана (1355) налазио у [[Серска област|Серској области]] којом је управљала царева удовица [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелена]]. Не зна се година Угљешиног венчања са [[Јелена Мрњавчевић (Угљешина супруга)|Јеленом]], ћерком кесара [[Војихна (кесар)|Војихне]]. Јелена је рођена 1349. године. Као припадница угледне породице, још као веома млада је удата за једног од најмоћнијих великаша Царства. Угљеши је родила сина [[Угљеша Деспотовић|Угљешу Деспотовића]] који је умро после само четири године. Сахрањен је са дедом Војихном у истом гробу у [[Хиландар]]у. Као зет кесара Војихне, Угљеша је постао веома јака личност. Заједно иступа са својим тастом који је највероватније заслужан за његов успон. [[Мавро Орбин]] пише да је кесар Војихна са својим зетом Угљешом господарио читавим крајем на граници Романије. Могуће да је тада, 1358. године, Угљеша носио титулу великог војводе. Моћ кесара Војихне простирала се на знатно већој територији од града Драме<ref>Ћирковић (1995). стр. 176.-183</ref>. Након смрти цара Душана, Војихна се нашао у кругу личности окупљених око Јелене и убрзо је постао њена десна рука. Последњи пут се помиње 1358. године, а умро је пре 1371. године када је његов гроб посетио зет Угљеша. Веома је дискутабилна Угљешина улога у неуспелом покушају кесара Војихне и [[Матија Кантакузин|Матије Кантакузина]] да сруше царицу Јелену<ref>Фајфрић (2009). стр. 389.</ref>.
 
Октобра 1358. године Угљеша се у једној повељи манастиру Кутлумушу потписао на српском као велики војвода<ref>Алексић (2013). стр. 13.</ref>. Титула великог војводе заузимала је веома висок положај у хијерархији [[Српско царство|Српског царства]]. Одговарала је византијској титули [[мега дукс]]а<ref>Острогорски (1965).name=automatski стр.generisano2 14.</ref>. Овде Угљеша иступа као обласни господар потврђујући манастиру [[Кутлумуш]]у посед који се налазио у југоисточном делу струмске области<ref>Острогорски (1965). стр. 7.</ref>. У фалсификованој повељи стоји да је Угљеша у Хрисопољу водио преговоре са [[Византијско царство|византијским]] царем [[Јован V Палеолог|Јованом V Палеологом]], такође 1358. године. Расправљано је о приморским градовима које су заузели браћа Палеолог<ref>Алексић (2013). стр. 22.</ref>. У питању су Хрисопољ, Анактиропољ и Христопољ. Наведене градове Србија је изгубила и пре Душанове смрти. Ови градови били су изложени нападима неког пирата из Витиније<ref>Мишић (2014). стр. 41</ref>. У повељи из 1365. године Јован Палеолог назива Угљешу "вољеним нећаком преузвишене деспине Србије, пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша"<ref>Фајфрић (2009). стр. 391.</ref>.
 
== Деспотска титула ==
 
== Рат са Турцима ==
[[Турци]] су средином 14. века заузећем Галипоља трајно прешли на Балкан и отпочели са планским освајањем Полуострва. Неуобичајено лако освајају град за градом: Димотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363)<ref>ИСН (1999). стр. 590.</ref>. Заједничка опасност од Турака зближила је Серску државу и Византију. Старац [[Исаија Серски|Исаија]] пише да је основни циљ Угљешине политике било покретање офанзивног рата и истеривање Турака са Балкана. Патријарх [[Пајсије I Јањевац|Пајсије]] такође пише о опасности од "Исмаилићана". О истоме се пише и у Бугарској анонимној хроници из 15. века и у спису влашког монаха [[Мокса|Моксе]] из 1620. године<ref>Острогорски (1965). стр. 127.</ref><ref name=automatski generisano1>Алексић (2013). стр. 86.</ref>. Ширењем своје државе на област западне Тракије (крај шездесетих година 14. века) Угљеша је смањио турски притисак на средиште своје државе. Између 1366. и новембра 1369. године Угљеша је заузео родопско приморје од реке Месте до језера Пору. Тиме је источна граница Серске државе превазилазила оне из времена Душановог царства<ref>ИСН (1999). стр. 588.</ref><ref>Алексић (2013).name=automatski стр.generisano1 86.</ref>. Упади Турака били су чести, али располажено са више података само о нападима на светогорске манастире. Серски деспот се, према [[Мавро Орбин|Мавру Орбину]], у почетку успешно борио против Турака и нанео им неколико пораза<ref>ИСН (1999). стр. 589.</ref>. Угљеша се мешао у тракијске прилике о чему сведоче и турске хронике. [[Коџа Хусеин]] пише да је заповедник Филипопоља побегао деспоту у Серску државу како би са њим радио на освети због губитка града<ref>Радић (1993). стр. 343.</ref>. У Цариград су лета 1371. године дошли српски посланици са намером да договоре склапање савеза против Турака. О томе нам сведочи говор [[Димитрије Кидон|Димитрија Кидона]]. Срби су царству нудили новац и склапање династичких бракова<ref>Острогорски (1965). стр. 138.-9</ref>. Међутим, преговори који су уследили након измирења цркава нису довели до склапања савеза против Турака. У таквој ситуацији се деспот обратио за помоћ своме брату. За краља Вукашина је потреба деловања на истоку дошла неочекивано пошто је средином 1371. године био у походу против жупана [[Никола Алтомановић|Николе Алтомановића]]. Алтомановић се изненађујуће брзо опоравио од [[Косовска битка (1369)|пораза на Косову]], повратио изгубљене области и кренуо да угрожава Вукашинове територије. Спорно је то да ли је Вукашин у Маричкој бици учествовао као српски краљ или као господар. Севастократор [[Влатко Паскачић]] не помиње се у изворима о бици, а [[Радослав Хлапен]] (за кога се не зна да ли је учествовао у бици) је надживео краља и деспота<ref>ИСН (1999). стр. 598</ref>. Јуна 1371. године Вукашин се, заједно са сином [[Марко Краљевић|Марком]] и Ђурађом Балшићем, налазио у околини Скадра одакле се повукао на позив свога брата<ref>Острогорски (1965). стр. 142.</ref>.
 
Савременик Исаија претерује у проценама српске војске на 60.000 бораца. Српски патријарх процењује да је 4500 Турака савладало 70.000 коњаника. Орбин зна за 20.000 ратника што је вероватно најближе стварном стању<ref>Алексић (2013). стр. 87.-8</ref>. У хроникама грофа [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђа Бранковића]] супротстављени су Срби и Турци. Исто етничко одређење хришћана налазимо и код [[Владислав Граматик|Владислава Граматика]]. [[Бугарска анонимна хроника]] зна да су борци пристигли чак из Далмације и Требиња. Хроника монаха Моксе је неодређенија и пише само да су браћа сакупила велику српску војску. Османски писци преувеличавају непријатељску војску, па Србима придружују и Влахе, Угре и Босанце.
1.572.075

измена