Махмуд II — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Додат нови артикл. |
|||
Ред 34:
Постоје многе приче о покушају Махмудовог погубљења. Грузијанка по имену Џеврије почела је да скупља пепео када је чула да је Селим III убијен. Она је бацала пепео у очи [[Џелат|џелатима]] и тиме купила Махмуду времена. Махмуд је изашао кроз прозор и попео се на кров харема, а онда су му људи који су га видели помогли да сиђе помоћу гомиле одеће од које су направили мердевине. У том тренутку Алемдар Мустафа- паша је са својим наоружаним људима видео беживотно тело Селима III и одмах прогласио Махмуда за новог султана. Џеврије је за своју храброст и заслуге при спасавању Махмуда била награђена тиме што је постала главна [[Ризничар|ризничарка у харему]]. Степениште у харему (златна стаза) се зове по њој због њене повезаности са догађајима и тим степеницама.
== Стеге политичког система ==
Када је Махмуд II ступио на османски престо, имао је двадесет и три године. Његово политичко искуство било је ограничено, али он је стекао добро образовање у палати и поседовао је сазнања о томе шта се дешава ван и унутар граница Османског царства. Јула 1808. године, још увек није представљао снажну личност: ту улогу имао је велики везир, Бајрактар Мустафа-паша, човек коме је султан дуговао долазак на престо, који је схватао значај чврсте власти, која се ослања на модерну, дисциплиновану и добро обучену војску, способну да се супротстави руским акцијама у подунавским провинцијама, власт која може да рачуна на реформисану администрацију, која је такође морала да схвати место и улогу ајана, који су у неким провинцијама имали нимало занемарљив утицај.
Пошто је елиминисао како цивилне, тако и војне противнике Селима III, свестан ауторитета стеченог на терену, султан је у Истанбулу окупио најзначајније угледнике из провинција да би им предложио план реформи и да би дискутовао са њима. Позив су прихватиле бројне велможе у Анадолији и Румелији, али су се најистакнутији међу њима одметнули: Али-паша Јањински, Мухамед Али, тада већ свемоћни намесник у Египту, неколико ајана из Бугарске Бајрактарових противника и већина моћника из арапских провинција.
Ипак је 7. октобра потписан споразум чије су главне одредбе биле: лојалност султану и његовом представником- великом везиру, организација нове војске, редовна уплата пореза, власт у провинцијама осигурана поштовањем закона и правде, узајамно поштовање територија и уређења сваке провинције, подршка реформама и акцијама против противника. Султан се са своје стране обавезао да ће повећавати само законите и редовне порезе. Овај документ, који је могао да чини правну основу устава Османског царства, имао је само ограничен домет јер, с једне стране није садржао ниједан члан везан за реформу војске, а с друге стране, није га потписао султан, који је сматрао да је велможама дато сувише повластица и, коначно, зато што су га потписала само четворица велможа, пошто су остали напустили седницу пре краја, сматрајући да би предвиђени текст ограничио њихову личну власт.
Истовремено покушавајући да постигне споразум међу велможама, Мустафа Бајрактар трудио се да се организује некадашњи војни ред који је основао Селим III, низам-и неџид. Успео је да регрутује 5000 људи али је, да би избегао противљење и отпор јаничара, дао том реду име сегбан-и неџид ( буквално значи: нови ред чувара паса- како се звао некадашњи јаничарски пук). Убрзо је бројао 10 000 војника, под командом некадашњих официра низам-и неџида. Реформе су обухватиле и морнарицу. Било је предвиђено још реформи за јаничаре, али их је султан ограничио плашећи се да их они не искористе како би се поново побунили. Проблем јаничара био је решен тек 18 година касније.
Бајрактар је веровао да је моћнији него што је у ствари био. Султану је сметао његов ауторитаран и оштар став, а становништву престонице понашање његових присталица, велможама неких провинција (између осталих бугарских), док је јаничарима сметало формирање сегбан-и неџида. Јаничари су започели нову побуну током које је Бајрактар Мустафа-паша убијен (14. новембар 1808. године). Побуњеници су изразили своје захтеве, али је султан одлучно реаговао, те су настављене борбе између јаничара и трупа верних султану у току којих су пале бројне цивилне жртве (15-16. новембар). Иако је 17. новембра пронађен компромис који је обухватао распуштање реда сегбана, многе његове припаднике, као и неке руководиоце- реформисте напали су и убили јаничари.
Махмуд II, који је успео да сачува престо, сада се уверио да ниједну реформу није могуће спровести ако браниоци система, који је он сматрао застарелим, остану на положајима, било да је реч о војницима, државницима или припадницима судско-верских кругова. Чинило му се неопходним да поврати свој ауторитет а тиме и ауторитет државе, што је било оствариво само ако је власт могла да се ослони на војну снагу и чиновнике, одлучне да бране државу пре него своје привилегије. У том тренутку није никако могао да рачуна на јаничаре, који су били сувише недисциплиновани, нити за спахије, сувише везане за провинцијске велможе; султан је уз себе имао топбџије чији је ред у више наврата реорганизовао и ојачао Селим III у XVIII веку, а затим и он сам, као и на морнарицу коју је обновио капуданбаша, Хусрев Мехмед-паша, који је био на том положају од 1811. до 1818. године и од 1822. до 1827. године.
Међу политичким групацијама, главну препреку Махмудовом реформисању државе представљале су велможе из провинција и улема. Против првих, имао је помоћ једне од главних личности османског друштва Мехмед Саид Халет ефендије, некадашњег амбасадора у Паризу, али и присталице старог режима и јачања централне власти, јаничарских редова и улеме: другим речима, био је противник сваке модернизације. Против ових других, ослањао се на неке Османлије отворене за прихватање западних идеја као што су били главни адмирал Хусрев Мехмед-паша, реис-ул-кутаб (задужени за односе са иностранством) Џаниб Мехмед Бесим ефендија, на положају од 1817. до 1821. године, а поготово на Мехмед Саид Галиб-пашу, убеђеног поборника реформи и одлучног противника Халет ефендије, чијој је елиминацији директно допринео (новембра 1822. године). Од тог тренутка, Махмуд II постављао је своје присталице на одговорна места у централној власти и разним војним редовима. Сада је султан располагао средствима потребним да наметне неопходне реформе.
== Рат са емиратом Дирија ==
| |||