Википедија

Архиепископ и митрополит карловачки Георгије — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м DEFAULTSORT није шаблон!
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 52:
== Служба у Сомбору ==
 
[[Сомбор]] је тада била лепа војвођанска варош, привредни и културни центар данашње западне [[Бачка|Бачке]], богата општина која је ''желела да има свога проту, па је дала изјаву епископу [[Платон]]у, да ће онога признати за свога првога пароха, који буде постављен за протопрезвитера сомборског.''<ref>[[Георгије Магарашевић]], Педесет година свештенства Његове Светости Георгија Бранковића, архиепископа карловачког, митрополита и патријарха српског 1855-1905, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1905, 8.</ref> Георгије Бранковић је већ уочи прве недељне службе посетио све три цркве у Сомбору, основне школе и варошку болницу, те тако ''означио поље на ком ће делати.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||ppp=8}}</ref> Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима [[Аустроугарска|Аустроугарске]], славило име Господње. ''У цркви је задржао онај добар ред, који је заостао од проте Василија Ковачића, јер је сваки дан држао цело правило, дакле и саму [[литургија|литургију]], која је у то време у целој јерархији нашој посведневно само у Сомбору држана. При богослужењу увео је добар ред и лепо [[појање]], особито у недељне и празничне дане. Често је проповедао и проповеди су му биле веома вешто сачињене и у чисто јеванђеоском духу.''<ref name=autogenerated3>{{harvnb|Магарашевић||ppp=9}}</ref> Још тада Бранковић показује интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, не ограничавајући се искључиво на духовна питања. Показао се као ''најврснији члан'' црквене и градске општине и [[бачко-бодрошка жупанија|бачке жупаније]], држећи надахнуте, а истовремено одмерене говоре и дајући ''зреле предлоге''. Тако је ''држањем својим и умешношћу задобио велику љубав и поверење код многобројних тада званичника у Сомбору и околини.''<ref name=autogenerated3 />
 
Све ово је условило да „Земаљски школски савет“ у [[Темишвар]]у [[1862]]. године на место пароха и катихете [[Урош Стојшић|Уроша Стојшића]] за управитеља српске учитељске школе у Сомбору наименује управо Георгија Бранковића, ''чиме отпочиње најплоднији период сарадње између српске православне цркве и српске Препарандије у Сомбору.''<ref>Душко М. Ковачевић, Георгије Бранковић-управитељ Учитељске школе у Сомбору (прилог за биографију), Зборник радова..., 70.</ref> Захваљујући његовом прегнућу црквена општина сомборска је на месту старе и за учење већ неподесне школске зграде, у којој се настава одвијала још од [[1780]]. године, у порти православне цркве подигла нову, која је у свом склопу имала две учионице, зборницу, архиву и библиотеку. После више од три деценије и ова зграда је престала да одговара својој намени, па је Георгије Бранковић, тада већ српски патријарх, [[1895]]. године подарио учитељској школи нови дом. Налазио се на венцу [[Радомир Путник|Радомира Путника]] и у њему су учитељи учитеља предавали све до [[1948]]. године.<ref>Стеван Васиљевић, Знаменити Сомборци, Књижевна радионица Славија, Нови Сад 1989.</ref> Под куполом куле је стајао натпис исписан златним словима ''Георгије Бранковић, Патријарх, Народу Српском'', а код улаза се налазила гранитна црна плоча са грбом Патријаршије српске и текстом:
Ред 74:
Георгије Бранковић је био глава ове угледне и за српски народ веома битне установе до [[1872]]. године. Међутим, пошто је Српски народно-црквени сабор одржан [[1871]]. године, водећи се -{XXXVIII}- угарским законским чланком из [[1868]], све православне српске народне школе, па самим тим и Учитељску школу у Сомбору, ставио под непосредну власт српског народно-црквеног Школског одбора у [[Сремски Карловци|Сремским Карловцима]], Бранковић је са места патријарха бринуо о реду и напретку ове институције све до своје смрти [[1907]]. године. Исти Сабор је продужио трајање течаја у Учитељској школи на три године.
 
Почев од 1861. па до 1879. године, а потом и 1881, прота Бранковић је биран за представника свештенства Сомборског округа (сомборско-стапарско-суботичког изборног среза) на свим српским народно-црквеним саборима, учествујући увек и у раду Саборског Одбора као ''највреднији члан свештенства, старајући се о напредном уређењу и бољитку цркве и школе, свештенства и учитељства.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||ppp=11}}</ref> Тако је присуствовао Сабору из [[1865]]. године на ком је дошло до првог озбиљнијег сукоба представника народа и јерархије, јер је [[Светозар Милетић]] затражио да народ добије већи уплив у управљању Саборима, са чиме се јерархија није сложила. На првом аутономном Сабору из 1869. године, када је патријарх по први пут председавао без присуства краљевског комесара, Милетић је инсистирао да се патријарху то право одузме. Већ следеће године је вођа ''народне странке'' успео да прогура предлог ''Устројства сабора'' у 26 чланова, што је био корак ка моменту када би Сабор могао да преузме сву црквену власт.<ref>[[Ђоко Слијепчевић]], Историја Српске православне цркве,... Нови Сад 2002, 171-173.</ref> Георгије Бранковић је ''пре избора (за патријарха-прим. Р. Ж.) био више уз народну странку''<ref>{{harvnb|Слијепчевић||ppp=184}}</ref>, али касније се то мења, па ће он све до краја живота бити неправедно проглашаван за највећег непријатеља аутономије. Бранковићева делатност је на најбољи начин демантовала те увек страначки обојене оптужбе.
 
Георгије Бранковић је у Сомбору почео да плете венац својих доброчинстава, уврстивши се у ред највећих српских добротвора. Остало је забележено да је на ползу народа дао ''више него сви поглавари Карловачке митрополије после [[Стефан Стратимировић|Стефана Стратимировића]] заједно.''<ref>Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро, Београд, Унирекс, Подгорица, Каленић, Крагујевац 1996,. 120.</ref> На његову иницијативу је епископ бачки [[Платон Атанацковић]] основао задужбину ''„[[Платонеум]]“''. Бранковић је марљиво прикупљао сва дуговања која су учињена овој институцији, па су у једном моменту њена новчана средства достигла суму од 22.000 форинти, што је било довољно да се стипендира петнаест сиромашних приправника у Учитељској школи. Томе треба додати податак да је Бранковић властитим средствима сваке године давао материјалну потпору још неколицини вредних а сиромашних ученика.<ref>Георгије Магарашевић, Његова Светост патријарх српски Георгије Бранковић и српска просвета, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1900, 27.</ref> Прикупљао је милостињу и потпору за српске цркве и школе, а његовим залагањем сомборска општина је сакупила 40.000 форинти и тиме финансирала нов [[иконостас]] са позлатом, дело академског сликара [[Павле Симић|Павла Симића]].<ref name=autogenerated2>Георгије Марарашевић, Педесет година свештенства..., 10-11.</ref>
Ред 80:
== Пут ка патријаршијском престолу ==
 
Још док се налазио на месту управитеља Учитељске школе у Сомбору, Георгије Бранковић је после једанаест година брака обудовео, оставши са две кћери и једним сином.<ref name=autogenerated2 /> О његовом животу у периоду од [[1866]]. до [[1882]]. године историјски извори углавном ћуте. Зна се да је до 1872. године стајао на челу Учитељске школе, а налази се и у редовима посланика на српским народно-црквеним саборима. Без сумње, Бранковић је за све то време напредовао у црквеној хијерархији, јер 7/19. маја 1882. постаје члан Архијерејског [[свети синод|синода]]. После свега четири дана обукао је црну монашку ризу, а 6/18. јуна бива произведен за [[архимандрит]]а [[Манастир Ковиљ|манастира Ковиља]]. Патријарх [[Патријарх српски Герман (Анђелић)|Герман Анђелић]], епископ будимски Арсеније и епископ бачки Василијан посветили су 1/13. јула 1882. Георгија Бранковића за темишварског епископа. Епископску службу је вршио наредних осам година, оставши упамћен као ''учитељ правде и истине, учитељ мира, учитељ братске љубави и слоге''.<ref>[[Георгије Магарашевић]], Педесет година свештенства..., 12.</ref> Искључиво његовим залагањем [[Епархија темишварска|Темишварска епархија]] је добила свој епархијски фонд, у коме се до момента када Бранковић одлази на место патријарха (1890. године) налазило 15.000 [[форинте|форинти]],<ref>Душко М. Ковачевић, наведено дело, 74.</ref> а 1905. читавих 50.000 форинти<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 12.</ref> Што је још важније, заслугом епископа Бранковића'' успостављен [је] у њој (Темишварској епархији-прим Р. Ж.) пређе поремећен законити поредак.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||ppp=12}}</ref>
 
Дотадашњи патријарх Герман Анђелић умро је [[26. новембар|26. новембра]] [[1888]]. Постављен царевим указом, упркос чињеници да је на сабору 1881. добио свега дванаест гласова (насупрот њему, епископ будимски [[Арсеније Стојковић]] је задобио поверење чак педесет тројице саборских посланика). Анђелић је постао најжешћи противник ''народне странке'' и [[Светозар Милетић|Светозара Милетића]] лично. Зато се од новог патријарха очекивало да својим ауторитетом измири српску световну и духовну елиту. Други, не мање значајан задатак, односио се на уређење црквених прилика за које су савременици говорили да се налазе у ''десператном стању'', илуструјући то следећим примерима: ''Морално образовање народа јако је удаљило натраг. Богословија је у десператном стању. Манастири нису уређени. Нема дисциплине, нема довољно надзора, нема праве, снажне и свесне управе нигде.'' У тим тврдњама се ишло толико далеко, да је време у ком се бирао наследник Германа Анђелића проглашавано за најтеже и најсудбоносније од када су [[Срби]] под [[Арсеније III Црнојевић|Арсенијем III Чарнојевићем]] дошли на те просторе.<ref>{{harvnb|Магарашевић||pp=14–16}}</ref>
Ред 118:
Залагањем патријарха Георгија у [[манастир Ново Хопово|манастиру Хопову]] је 1893. основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и пре свега богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је патријарх одржао парастос и у зиду капеле [[Манастир Раковац|манастира Раковца]] похранио кости митрополита београдско-карловачког [[Вићентије Јовановић|Вићентија Јовановића]], које су тада, после читавих 150 година нашле вечни мир. Напоран патријархов рад у 1893. години крунисан је орденом [[гвоздена круна|гвоздене круне]] првог степена, даром цара [[Франц Јозеф|Франца Јозефа]].
 
У наредне две године напори патријарха Георгија били су усмерени на одбијање два агресивна напада на српску народно-црквену аутономију. Наиме, Доњи и Горњи дом државног угарског Сабора започели су 1894. обликовање црквено-политичких реформи. Садржане у одлукама о увођењу грађанског [[брак]]а, државних [[Матична књига рођених|матичних књига рођених]], [[Матична књуга венчаних|венчаних]] и [[Матична књига умрлих|умрлих]], те у питању о вери деце из мешовитих бракова, оне су окарактерисане не само као крњење аутономних права, већ и као удар на саму [[догма|догму]] [[православље|православља]].<ref name=autogenerated1>{{harvnb|Магарашевић||ppp=185}}</ref> Не би били занемарљиви ни новчани губици српских црквених општина. Срби су протестовали на зборовима у [[Нови Сад|Новом Саду]], Сентомашу ([[Србобран]]у), [[Кула (град)|Кули]], [[Кикинда|Великој Кикинди]], [[Бечеј|Старом Бечеју]], [[Мол (Ада)|Молу]], [[Сента|Сенти]], итд, а талас незадовољства се проширио чак до [[Срем]]а, Хрватске и Славоније. Није изостала ни патријархова реакција. У Сремске Карловце се [[7. април]]а [[1894]]. слило око 15.000 душа, од чега чак двесто свештеника. Став народа био је јасан, па је патријарху остајало да се што боље припреми за дебату у Горњем дому угарског Сабора. Када је [[26. април]]а затражио реч, његово излагање се базирало на чињеници да брак има одлику свете тајне, и да га као таквог цивилне власти не могу озаконити. Њихово мешање назвао је ударом на слободу вероисповести. Није заборавио да истакне спецификум грчко-источне српске митрополије, чија је духовна управа превазилазила угарске границе и протезала се на Хрватску и Славонију, где закон о грађанском браку не би важио, па би наступила, како је патријарх истакао, ни мање ни више него [[раскол|шизма]]. Законски предлог није успео да на гласању [[28. април]]а добије потребну већину, пошто су и представници католичког клера били противни његовом усвајању. Без обзира на то, грађански брак је после извесног времена озакоњен, па не чуди патријархово обраћање цару у септембру 1894, у коме истиче да се српски народ налази у стању великог незадовољства.
 
Други насртај на српска аутономна права извршио је угарски министар-председник [[барон Банфија]] 1895, желећи да противно Георгијевој вољи постави др [[Емилијан Радић|Емилијана Радића]] за будимског епископа. С тим циљем је код цара испословао сазивање Светог архијерејсог синода. Патријарх се таквом облику мешања успротивио приликом отварања Синода 18. септембра. Настојања барона Банфија нису уродила плодом. Емилијан Радић није постао епископ, али је постао један од најљућих патријархових непријатеља, жестоко га оптужујући за разне проневере. Радић у томе није био усамљен-присталице радикала, окупљени око страначког гласила ''Застава'', испаљивали су своје отровне стреле на патријархову личност. У овом одијуму чије се трајање протегло све до смрти Георгија Бранковића, учешће су узели и [[Јаша Томић]], [[Стеван Јовић Крунислав]], уредник часописа ''Стража'' и [[Јован Грујић Јота]], уредник ''Српског народа''. Корени овог сукоба су много старији и неупоредиво озбиљнији, а леже у борби црквене јерархије и народних странака за превласт на српским народно-црквеним саборима. Што се тиче поменутих проневера, Димитрије Руварац је 1924. објавио књигу ''Парница Саборског одбора против наследника патријарха Георгија Бранковића ради ''неприпадног обогаћења'' патријархова на штету српских народно-црквених фондова'', где веома исцрпно и систематично указује на сав бесмисао оптужби за несавесно руковање црквеним фондовима, које су годинама притискале и унесрећивале старог патријарха.<ref name=autogenerated1 />
Ред 138:
У лето 1901. савременици бележе бројне активности патријарха Георгија. Тако је [[13. јун]]а извршио освећење темеља народног дома, предвиђеног да се у њему одржавају седнице народно-црквених сабора и сместе све митрополијске са управом народноцрквених фондова, библиотеком и музејом. Само десет дана касније освећен је и обновљени храм Светог Николаја у [[Манастир Гргетег|манастиру Гргетегу]], којим је управљао отац српске критичке историографије, архимандрит [[Иларион Руварац]]. На овом месту може се опазити коренита промена у ставу монаштва према Георгију Бранковићу. С почетка неповерљиви према човеку који је долазио из редова ''белог'' свештенства, почели су на њега да гледају као на највећег заштитника српских манастира. По речима архимандрита Руварца, за првих једанаест година Георгијеве управе српском митрополијом карловачком, обновљени су готово сви [[фрушкогорски манастири]] (Хопово, Крушедол, Велика Ремета, Шишатовац, Беочин, Кувеждин, Бешеново и Врдник). Такав напор у очувању и унутрашњем уређивању манастира није учинио ни један дотадашњи митрополит-патријарх. Ни у овој години није изостало признање патријарховом минулом раду-[[Александар Обреновић]] му је [[16. јул]]а послао [[Краљевски орден Белог орла|орден Белог орла]] првог степена, највише српско одликовање. Ипак, највећи успех је уследио у месецу децембру, када је саборски одбор примио извештај о окончању радова на изградњи српског православног богословског Семинара.
 
Требало је да прође читавих пет година да би се поново састао народно-црквени сабор (1897—1902). На изборима за овај сабор [[Радикална странка (Србија)|радикали]] су, отворено кокетирајући са угарским властима, добили највише мандата. Желећи стишавање страначких размирица и усмеравање енергије у правцу народног бољитка, патријарх Георгије је [[30. мај]]а на отварању истакао како посланицима треба да ''је пред очима целина, а не део; цела црква и цео народ, а не једна странка.''<ref>Георгије Магарашевић, Педесет година свештенства..., 184-185.</ref> Ни овога пута његове речи нису пале на плодно тле, јер док је саборска мањина од цара тражила заштиту од непрекидног кидисања на народно-црквену аутономију, радикали су, по мишљењу сведока тих времена, ''понизили сабор до просте регистратуре онога, што преда њ дође дозволом ''безусловно благонаклоне'' владе.''<ref>{{harvnb|Магарашевић||ppp=193}}</ref>
 
И поред свих недаћа, постизан је известан напредак у појединим областима живота Срба у Аустроугарској, углавном заслугом патријарха Георгија. Пример је драгоцена заоставштина [[Сава Текелија|Саве Текелије]], која [[1902]]. прелази из надлежности Будимпештанске српске православне црквене општине под управу Патроната, на чијем се челу налазио митрополит карловачки и патријарх српски. Георгије је недуго после тога стао у заштиту верске наставе на српском језику, одбивши представку професорског збора државних гимназија у Темишвару, којом се захтевало да [[вјеронаука|веронаука]] православне вероисповести буде у угарским државним средњим школама предавана на мађарском језику.
Ред 159:
За подизање нове зграде Препарандије у Сомбору, Георгије је 1895. издвојио укупно 80.000 круна-14.000 за земљиште и 66.000 за објекат. У Карловачку гимназију је довео наставнике за црквено и хармонијско певање и за [[гимнастика|гимнастику]]. Помогао је изградњу [[гимназија Јован Јовановић Змај (Нови Сад)|новосадске]], а осталим гимназијама је дотирао укупно 4.000 круна. На име чланарине у [[Матица српска|Матици српској]] уплатио је 900 форинти за себе лично, и по 100 форинти за ученике и наставнике карловачке богословије, карловачке и новосадске гимназије и препарандија у Сомбору, Горњим Карловцима и [[Пакрац]]у. Изборио се и за царску уредбу о оснивању пензионог фонда за наставнике српских средњих школа.
 
Светло место у патријарховом црквено-просветном раду представља оснивање монашке школе у [[манастир Ново Хопово|манастиру Хопову]]. Налог за тај подухват издао је [[10. мај]]а 1893. свим [[игуман]]има српских манастира у карловачкој митрополији. Освећење школе збило се 12. децембра, а настава је почела већ сутрадан, са три професора и дванаест ученика, који је у току четири године требало да изучавају богословске, економске и друге, необавезне предмете. Надгледање рада и председништво на годишњим испитима преузео је на себе патријарх лично, док је место управитеља било поверено хоповском архимандриту [[Митрофан Шевић|Митрофану Шевићу]]. Упркос свим напорима, ова толико потребна просветна установа укинута је већ 1898/1899. године. На Георгијеву иницијативу настојатељи су наредне године донели решење о подизању зграде у којој би учило двадесет<ref>По подацима из књиге Георгија Магарашевића ''Педесет година свештенства Његове Светости Георгија Бранковића'',. ppстр. 246. Пет година раније, исти Георгије Магарашевић у делу ''Његова Светост патријарх српски Георгије Бранковић и српски просвета'', на страни 35. наводи цифру од 40 ученика.</ref> сиромашних ђака из свих крајева митрополије. Земљиште вредно 7.000 круна приложио је патријарх, а за 36.000 круна изграђено је и школске 1904/1905. ушло у употребу ново здање монашке школе у Сремским Карловцима. О резултатима рада монашке школе блаженопочивши епископ шумадијски [[Сава Вуковић]] је писао: ''Импозантним бројем учених монаха, који су своје студије завршавали у руским духовним академијама у Черновицама и Атини, могла би се поносити и много већа аутокефална, односно аутономна црква.''<ref>Епископ шумадијски Сава, Писма..., 7.</ref>
 
Од [[1765]]. када је епископ бачки [[Мојсије Путник]] основао богословску школу у Новом Саду и тиме започео дуг и трновит пут ка стварању училишта за високо образовање богослова, па до момента када се та идеја реализовала, прошло је чак 130 година. Наиме, тада је патријарх Георгије приложио огромну суму од 200.000 круна за подизање троспратне зграде са [[сутерен]]ом, у којој је смештена карловачка богословија. Темељи богословског семинара су положени на Видовдан [[1900]]. године. За његово издржавање издејствовано је од цара преусмерење трећине новца из задужбине Саве Текелије, првобитно намењене православном српском семинару у [[Арад]]у. ''Статут о устројству православног српског богословског семинара у Карловцима'' донет је у децембру 1905. на Светом архијерејском синоду карловачке митрополије. Истом приликом се одлучивало и о слању свршених богослова у свеучилиште у Будимпешти ради наставка школовања. На месту ректора богословије се налазио прота [[Јован Вучковић (свештеник)||Јован Вучковић]]. Полазника прве године било је двадесет пет, од којих је њих једанаест исту годину завршило са одличним успехом.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Архиепископ_и_митрополит_карловачки_Георгије”