Концепт лепоте је главна тема [[античка филозофија|античке]] и [[средњовековна филозофија|средњовјековнесредњовековне]] филозофије о уметности. За [[Платон]]а, једино је Идеја лепоте стварно лијепа, пошто је све друго у исто вријеме лијепо једино из једног угла или у поређењу са једном ствари у односу на другу. Лепи људи и ствари, по њему, само се могу приближити Идеји љепотелепоте. <ref name="Plato">-{Plato. ''Dialogues''}-. Енглески превод -{B. Jowett. Oxford: Clarendon}-, 1953.</ref> У [[средњовековна филозофија|средњовековној филозофији]], а под утицајем [[неоплатонисти|неоплатониста]], о љепотилепоти, богу и другим идеалним стварима, учило се као о истинама највишег степена стварности. [[Хришћанство]] је видело лепоту као једно од идеалних лица бога. У том смислу лепота света је слика и одраз једне идеализоване љепоте.<ref name="Eco">-{Eco, Umberto. ''Art and Beauty in the Middle Ages''}-. На енглески превео -{Hugh Bredin. New Haven, CT: Yale University Press}-, 1986.</ref> [[Августин Хипонски|Августин]], на пример, веровао је да једна особа поседује лепоту тела или душе само до степена до ког се приближава идеалној божанској лепоти. Такво схватање лепоте је далеко од оног које се јавља у модерној естетици.
Од [[просветитељство|просвјетитељства]], љепота више није везивана за етичке или [[религија|религијске]] вриједности. Уместо тога, емпиристи осамнаестог века гледају на лепоту као просту способност једног објекта да произведе одређени тип ужитка. Суд по коме је нешто лијепо, сада је парадигма естетском суду о укусу. Међутим, ако суд по ком је нешто лепо није обични израз свиђања, онда мора постојати неки стандард укуса, односно принцип који ће оправдати тврдње по којима је нешто лепо а који у сваком случају не може избећи мишљење да су судови о лепом базирани на субјективним осећањима ужитка. Овај нерешени проблем лепоте, још увек је предмет жустре дебате међу теоретичарима естетике.
