Марчанска епархија — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
{{Сређивање|||||Религија}}
[[Датотека:Манастир Марча - цртеж (1895).png|мини|д|270п|Здања бившег [[Манастир Марча|манастира Марче]], према каснијем стању из 1777. године]]
'''Марчанска епархија''', такође позната и као '''Вретанијска''', била је најзападнија епархија [[Пећка патријаршија|Српске патријаршије]] на заграничним крајишким подручјима у [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршкој монархији]] од краја 16,. до краја 17. века. Накратко је обновљена [[1734]]. године као '''Лепавинска''', односно '''Северинска''' епархија, у саставу тадашње [[Београдско-карловачка митрополија|Београдско-карловачке митрополије]]. Коначно је укинута [[1750]]. године и од тада се њено подручје налазило у саставу суседних српских епархија. Њена данашња наследница је [[Митрополија загребачко-љубљанска]], која је образована [[1931]]. године. У спомен на стару Марчанску епархију, [[Српска православна црква]] је установила службу и наслов викарног "епископа марчанског".
 
Српску православну Марчанску епархију не треба мешати са [[гркокатолицизам|гркокатоличком]] бискупијом чији су унијатски бискупи током 17. и 18. века носили званичне наслове свидничких или платенских бискупа "грчког обреда", а незванично су себе називали и "марчанским владикама". Из те унијатске творевине је [[1777]]. године створена гркокатоличка [[Крижевачка бискупија]].
Већ од половине [[15. век|15. вијека]], а нарочито послије битке на [[Мохачка битка|Мохачком Пољу]] ([[1526]]) и пада [[Лика|Лике]] и [[Крбава|Крбаве]] под Турке ([[1528]]), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве [[Хрватска|Хрватске]], а помало и у [[Крањска|Крањску]] и [[Штајерска|Штајерску]]. Прве знатније сеобе биле су [[1530]]. и [[1538]], из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и [[Жумберак (планина)|Жумберак]]. Главне сеобе биле су крајем [[16. век|16.]] и током [[17. век|17. вијека]], из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око [[Сењ]]а, [[Огулин]]а, [[Карловац|Карловца]], [[Иванић]]а, [[Крижевци (Хрватска)|Крижеваца]], [[Копривница|Копривнице]] и [[Ђурђевац (Хрватска)|Ђурђевца]], као главних градова на [[Војна крајина|Крајини према Турцима]]. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
 
Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. Први српски владика на хабзбуршким подручјима у Вараждинском генералату био је [[Василије (митрополит пожешки)|Василије]], избегли [[Пожешка епархија|митрополит пожешки]] који је [[1595]]. године пребегао са турске на хабзбуршку страну.
== Манастири ==
 
Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је [[1602]]. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око [[1609]], [[манастир Марча]] код Иванића, и [[манастир Лепавина]], око [[1636]], између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
 
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је [[1609]]. основао пећкисрпски патријарх [[Јован Кантул]] за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. [[Вретанија]]), те је она тако називана све до почетка [[18. век|18. вијека]], али су је звали и марчанском и ускочком.
== Епархија ==
 
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је [[1609]]. основао пећки патријарх Јован за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. [[Вретанија]]), те је она тако називана све до почетка [[18. век|18. вијека]], али су је звали и марчанском и ускочком.
 
== Унијаћење ==
Сви епископи, настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павле -{V}- дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за епископа [[Павле Зорчић]] (1671—1685), прекинута је свака веза између марчанских епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је [[1753]]. године манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ [[1732]]. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
 
== Обнова и укидање ==
Сви епископи, настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павле -{V}- дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за епископа Павле Зорчић (1671—1685), прекинута је свака веза између марчанских епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је [[1753]]. године манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ [[1732]]. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
 
== Укидање ==
Послије смрти епископа [[Симеон Филиповић|Симеона Филиповића]] ([[1743]]), Лепавинском епархијом су неколико година управљали администратори, а потом је [[1750]]. године укинута и њено подручје је прикључено суседној [[Костајничка епархија|Костајничкој епархији]]. Када је [[1771]]. године и та епархија укинута, подручје бивше Лепавинске епархије је прикључено [[Пакрачка епархија|Пакрачкој епархији]], у чијем је саставу остао све до 1931. године, када је на том подручју створена Загребачка епархија. Дио марчанске епархије који се налазио у Карловачком генералату, већ је крајем [[17. век|17. вијека]], послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са Горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око [[1761]], да цијели Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчкокатоличке бискупије, која је [[1777]]. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше Марчанске епархије пропао.