Естетика — разлика између измена

Идеја да су поезија и сликарство уметности имитације потиче од Платона, који је везао имитацију са сенкама и рефлексијама, те према томе даље а не ближе истини. [[Аристотел]] је такође сматрао да су поезија и сликарство имитације стварности, али за разлику од Платона, говорио је да учимо из имитације и према томе уживамо у процесу учења. Платон и Аристотел су били први филозофи који су теоретисали о поезији и сликартву као умјетностима имитације, али нису сматрали да припадају посебној категорији такозваних „лијепих„лепих умјетности“уметности“, па чак ни категорији уметности са великим словом „У“. [[Стари Грци]] нису схватали концепт „естетика“ у смислу у ком се он касније јавља.<ref name="Sparshot">-{Sparshott, Francis. ''The Theory of the Arts''. Princeton, NJ: Princeton University Press}-, 1982.</ref> Умјетности сликарства и [[вајарство|вајарства]] су сматране врстом технике или [[занат]]а. Ипак, концепт уметност у каснијим [[Европа|европским]] културама, узима своју дефиницију од грчке речи „техне“ ({{јез-грч|тέχνη}}), што је у преводу значило „корпус организованих знања и вјештинавештина за извођење промјенапромена посебне врсте на материји посебне врсте“. У [[грчки језик|грчком језику]] реч „техне“ се и данас користи за уметност. Поезија и друге уметности су код Старих Грка на првом мјесту имале [[образовање|образовну]] улогу односно биле су извор [[морал]]ног образовања, мада су такође цијењене као умјетности односно технике имитације. У време [[ренесанса|ренесансе]] и просветитељства а под утицајем Аристотела и његових наследника из класичног периода, покушаји имитације и представљања стварности у поезији и сликарству постају уобичајени.

Први покушај систематизације лепих уметности урађен је [[1746]]. године када је [[Шарл Бато]] заједно груписао поезију, вајарство, [[плес]] и [[музика|музику]] назвавши их умјетностима имитације „лијепе„лепе природе“ одакле долази појам „лијепе„лепе умјетности“уметности“. То је била револуционарна идеја пошто се по први пут повезују умјетностиуметности које су дотада сматране занатима, као што је случај са вајарством, са умјетностимауметностима као што је поезија и музика за које се сматрало да је потребно више образовање, чиме се по први пут имплицира да сви практиканти лепих уметности нуде представе свијета које су потенцијални извор знања.<ref name="Kristeller">-{Kristeller, Paul. ''“The Modern System of the Arts.”'' Journal of the History of Ideas 12 (1951–1952): 496–527; Journal of the History of Ideas}- 13 (1951–1952): 17–46.</ref> Једном већ успостављена идеја о лијепимлепим умјетностимауметностима, постаје могуће правити поређења међу различитим умјетностима, истраживати њихове заједничке карактеристике као и покушати пронаћи дефиницију која би важила за све умјетностиуметности, другим ријечимаречима, дефиницију која би била одговарајуће објашњење појма „умјетност“„уметност“.

Од самих почетака, потрагу за једном дефиницијом су покренуле многе умјетностиуметности. Тако је идеја да умјетностиуметности имитирају или представљају лијепу природу, сасвим прихватљива у доба [[Фидија|Фидије]] и [[Праксител]]а који су правили реалистичне, али такође високо идеализоване скулптуре људског тијелатела, па и у доба [[ренесанса|ренесансе]] када су [[Рафаел]] и [[Леонардо да Винчи|Леонардо]] имитирали такође идеализовану форму женског тијелатела у њиховим сликама ДјевицаДевица, али умјетностиуметности као што је [[инструментална музика]] или [[плес]] очигледно не имитирају ништа. [[Архитектура]] је такође једна од умјетностиуметности која се може слободно изузети када говоримо о имитацији. У синтези лијепихлепих умјетностиуметности из осамнаестог вијека гдјегде се умјетностиуметности виде као умјетностиуметности имитације лијепе природе, можемо примјетитиприметити један покушај да се сједине двије концептуалне традиције, с једне стране преокупације емпириста о естетксом суду, суду о љепоти, а с друге класичне идеје које потичу од Платона и Аристотела, по којима су све лијепе умјетности умјетности имитације. У том смислу, иако архитектонске грађевине, плесови и музика не одговарају опису по коме је умјетностуметност имитација, без сумње може бити ријеч о лијепим стварима те се по том критеријуму може задовољити формална потреба за „јединством у различитости“.

Идеја да су све умјетностиуметности умјетностиуметности имитације је све даље од савремених схватања, гдје у визуелним умјетностимауметностима главну ријечреч води [[апстрактна умјетност|апстракција]], а чак се и у књижевности јављају тенденције које усмјеравајуусмеравају пажњу на формалне аспекте књижевних дјеладела умјестоуместо на причу која је њима испричана. Тако да се умјетност највероватније може најбоље дефинисати као „креативно стваралаштво о стварима у свијету које занимају људска бића“, мада се такође јављају супротна мишљења, посебно међу онима који заговарају неку врсту „апсолутне музике“, по којима је умјетностуметност начин да се побјегнепобегне од свијетасвета.<ref name="Kivy">-{Kivy, Peter. ''Music Alone''. Ithaca, NY: Cornell University Press}-, 1990.</ref>

У исто вријемевреме појам „имитација“ схваћен као огледало стварности у умјетностиуметности је доведен у питање. Многа представљачка или предметна умјетничкауметничка дјела, слике, фотографије, филмови и скулптуре без сумње представљају свијет или диодeо свијетасвета, међутим не може се рећи да се ради о простим имитацијама. Улога стила је врло битна у свим жанровима умјетностиуметности тако да је тешко, ако не и немогуће, рећи да је ријечреч о простом огледалу стварности. Међу широко дебатованим теоријама о предметном сликарству налазе се погледи [[Ернст Гомбрих|Ернста Гомбриха]]<ref name="Gombrich">-{Gombrich, Ernst. ''Art and Illusion''. London: Phaidon}-, 1960.</ref> по ком је историја сликарског реализма историја израде и дораде сликарског дјела, другим ријечима, свака наредна генерација реалиста побољшава технике реалистичног представљања; и Ричарда Волхејма<ref name="Wollheim">-{Wollheim, Richard. ''Painting as an Art''. Princeton, NJ: Princeton University Press}-, 1987.</ref>, по коме се теорија предметног сликарства заснива на претходној способности рецептора да види унутар сликарског дјела, односно његовој способности да допре до сликареве замисли. У књижевности је такође направљена разлика између књижевних наратива које говоре о свијетусвету у одређеном смислу али га засигурно не предстваљају, и књижевних драма које представљају нека дешавања из стварности, мада не на исти начин као што је случај са сликама.