Марчанска епархија — разлика између измена

м
нема описа измене
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене
мНема описа измене
Ред 17:
[[Марча]] је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је [[1609]]. основао српски патријарх [[Јован Кантул]] за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. [[Вретанија]]), те је она тако називана све до почетка [[18. век|18. вијека]], али су је звали и марчанском и ускочком.
 
Сви епископи, настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павле -{V}- дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за епископа [[Павле Зорчић]] (1671—1685), прекинута је свака веза између марчанских епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је [[1753]]. године манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ [[1732]]. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
== Унијаћење ==
 
Сви епископи, настањени у Марчи, на земљишту загребачких римокатоличких бискупа, поред пећког патријарха, формално су признавали и папу за врховног црквеног поглавицу. Али су сви они примили посвећење од патријарха и православних епископа, стално одржавали најтјешње везе с њима и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички, а римски папа Павле -{V}- дао је првом епископу Симеону и назив платенски. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. Тек када је послије Мијакића (који је оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, затворен у тамницу и тамо умро) постављен за епископа [[Павле Зорчић]] (1671—1685), прекинута је свака веза између марчанских епископа и пећких патријараха. Зорчић је, наиме, био питомац римске пропаганде у Болоњи и постао је увјерени унијат. Такови су били и остали епископи, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између поунијаћених епископа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили. У тој борби спаљен је [[1753]]. године манастир Марча и унијатски епископи морали су се уклонити из вараждинског генералата. За Србе у том генералату постављен је већ [[1732]]. посебни православни епископ, коме је званична резиденција имала бити у манастиру Лепавини, али ју је он смјестио усред својих крајишника, у село Северин, код Бјеловара.
Током [[1692]]. и [[1693]]. године, на подручју Марчанске епархије је боравио српски патријарх [[Арсеније III Црнојевић]]. Пошто хабзбуршке власти у то време нису дозвољавале постављање новог православног епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је морао да пронађе друго решење за уређење црквених односа на том подручју, што је отварено тек [[1705]]. године, приликом именовања [[Софроније Подгоричанин|Софронија Подгоричанина]] за пакрачко-славонског епископа. Под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово изнуђено решење није било по вољи хабзбуршким властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на многе потешкоће приликом вршења своје надлежности у областима горње Славоније. Стога је тамошњи православни народ заједно са својим свештенством наставио да се залаже за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.
 
== Обнова и укидање ==
ПослијеВелики успех је остварен [[1734]]. године, када је успостављена [[Лепавинска епархија]] са средиштем у [[Манастир Лепавина|манастиру Лепавини]], а потом у [[Северин]]у. Међутим, убрзо се показало да је државна власт противна опстанку ове епархије. Након смрти њеног првог епископа [[Симеон Филиповић|Симеона Филиповића]] ([[1743]]), Лепавинском епархијом су неколико година управљали администратори, а потом је [[1750]]. године укинута и њено подручје је прикључено суседној [[Костајничка епархија|Костајничкој епархији]]. Управо у то време, распламсала се борба око манастира Марче, који је [[1753]]. године спаљен. Услед нередовних прилика, тадашњи унијатски бискупи морали су се држати подаље од Вараждинског генералата. Када је [[1771]]. године укинута и таКостајничка епархија укинута, подручје бивше Лепавинске епархије је прикључено [[Пакрачка епархија|Пакрачкој епархији]], у чијем је саставу остао све до 1931. године, када је на том подручју створена Загребачка епархија. Дио марчанске епархије који се налазио у Карловачком генералату, већ је крајем [[17. век|17. вијека]], послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са Горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око [[1761]], да цијели Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчкокатоличке Крижевачке бискупије, која је [[1777]]. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше Марчанске епархије пропао.
 
== Епископи ==