Доњи Краји — разлика између измена

Главни извор за проучавање босанске историје крајем 12. и почетком 13. века јесте повеља угарског краља [[Бела IV|Беле IV]]. Њоме је угарски краљ дао дозволу епископима Босанске дијецезе са центром у [[Ђаково|Ђакову]] да прикупљају десетину у [[Усора (област)|Усори]], Солију и Доњим Крајима. Истом повељом краљ је потврдио поседе које је бан [[Матеј Нинослав]] даровао дијецези. Повеља краља Беле први је документ у коме се помињу Доњи Краји. Држава Матеје Нинослава обухватала је готово исте територије као држава Кулина. Земље Усора и Соли формиране су најкасније до 1225. године, а вероватно већ током Кулинове владавине. У то време треба сместити и настанак земље Доњи Краји<ref>Мргић (2002), стр. 35-6</ref><ref name=automatski generisano1>Мргић (2008), стр. 55</ref>.

У време бана Пријезде у Доњим Крајима уздиже се властеосла породица чији је родоначелник Стјепан (умро пре 1299). Стјепан је први познати припадник великашке породице која по његовом сину носи име Хрватинићи<ref>Шишић (1902). стр. 6-7</ref>. [[Хрватин Стјепанић]] (око 1299 – око 1315) је успео да се уздигне у ред крупне властеле. Хрватин је признао вазалан однос према Шубићима те је успео да се прошири на територију читаве земље Доњих Краја. [[Карло II Напуљски|Карло II]] и Павле Шубић га у исправама од 1299. до 1305. године називају „кнезом Доњих Краја“. Хрватин је имао и браћу чија нам имена нису позната. Могуће је да је један од њих [[Гргур Стјепанић]] који ће се истаћи у наредном периоду. Баштенски поседи Хрватинића били су у жупи Лушци. Поред ове, Хрватин је држао и жупу Бањицу. Његова власт над овим жупама потврђена је у историјским изворима, док се власт над осталим жупама претпоставља<ref name=automatski generisano2>Хрватски биографски лексикон</ref><ref>Мргић (2002), стр. 43</ref><ref>Шишић (1902). стр. 9</ref>.

Хрватин је имао тројицу синова, [[Вукослав Хрватинић|Вукослава]], [[Павле Хрватинић|Павла]] и [[Вукац Хрватинић|Вукца]]<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>. Као што је Хрватин подршком Шубићима обезбедио власт над Лушцима и Бањицом, тако су и његови синови у право време променили страну. У сукобу [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]] са једне и Младена II Шубића са друге стране, Хрватинићи су подржали Котроманиће. [[Мавро Орбин]] пише да је Стефан Котроманић још приликом свог боравка у Дубровнику преговарао са властелом око повратка на очев престо. Уз помоћ угарског краља, Стефан је на власт дошао 1322. године<ref>Мргић (2002), стр. 44</ref>.

Стефан II Котроманић (1322-1353) је окупио све босанске земље под својом влашћу, најпре земљу Босну, а потом и Усору и Соли (као бан се појављује у документу из 1323. године што је доказ да Драгутинов наследник [[Стефан Владислав II|Владислав]] није владао овим територијама)<ref>ИСН (1999), стр. 497</ref>. Од Хрватинића му је најпре пришао Павле Хрватинић који се у Стефановој повељи помиње већ 1323. године. Владао је жупом Земуник и тамо је имао свог казнаца и дијака. Стефан Котроманић, међутим, није желео да титулу кнеза Доњих Краја да ниједном од Хрватинића већ је са сваким успоставио посебне односе<ref>Мргић (2002), стр. 55-6</ref>. Најстарији Хрватинов син, Вукослав, издао је 1325. године повељу као „кнез кључки“. Поред Кључа, Стефан му је повељом из 1326. године даровао жупе Врбању и град Котор (Котор Варош). Вукослав је добио судски и управни имунитет у својим областима, а Стефану је дуговао само војну службу. Повељом из 1329. године Стефан је Вукославу потврдио одредбе прве повеље пред представницима [[Црква босанска|цркве босанске]]<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref><ref>Мргић (2002), стр. 45-6</ref>.

Прве године владавине [[Твртко I Котроманић|Твртка I Котроманића]] (1353-1391) обележило је савладарство свих чланова породице. Влатку Вукославићу су повељу из 1356. године потписали Твртко, његов [[Vladislav Kotromanić|отац]], [[Јелисавета Котроманић|мајка]] и [[Stefan Vuk III Kotromanić|брат]]. Угарски краљ [[Лајош I Анжујски|Лајош I]] (1342-1382) наставио је политику учвршћења централне власти који је спроводио његов отац. На почетку владавине је од Твртка узео територије између Цетине и Неретве ([[Хумска земља]]) потврдивши му, за узврат, власт над Усором и Соли. Успео је својој власти потчинити и део Доњих Краја. Наиме, синови кнеза Павла, [[Гргур Павловић|Гргур]] и [[Владислав Павловић|Владислав]], заједно са [[Гргур Стјепанић|Гргуром Стјепанићем]], понудили су угарском краљу верну службу. Њихови поседи су 1357. године изузети из власти босанског бана<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>.

Поред Хрвоја, Вукац је имао још тројицу синова, [[Војислав Вукчић Хрватинић|Војислава]], [[Вук Вукчић Хрватинић|Вука]] и [[Драгиша Вукчић Хрватинић|Драгишу]], као и три ћерке, [[Вучица Вукчић Хрватинић|Вучицу]], [[Реса Вукчић Хрватинић|Ресу]] и ћерку непознатог имена удату за члана породице [[Златоносовићи|Златоносовић]] из Усоре. Није познато да ли су наследници војводе Вукца владали његовом државом као недељивом баштином или је свако добио свој део на управу. Вук Вукчић је управљао Гребеном у жупи Земунику од 1385. године. У грађанском рату у Угарској подржавао је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]]. Умро је после 1397. године. Војислав Вукчић је следио политику свога брата пратећи га у војним и дипломатским походима. Од Војислава је потекла споредна грана Хрватинића – Војсалићи. Војсалићи ће опстати дуже од свих града Хрватинића. Овај огранак угасио се смрћу Матије Војсалића осамдесетих година 15. века. Драгиша Вукчић је био кнез Глажа. Оснивач је огранка Драгишића<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>.

Уз Хрвојеву помоћ на бански престо дошао је 1398. године краљ [[Остоја Котроманић|Остоја]]. Жигмунд је провалио у Доње Краје, али га је Хрвојева војска потисла. На врхунцу моћи Хрвоје се налазио крајем 1403. године. Ладислав Напуљски доделио му је титулу херцега сплитског дарујући му острва Брач, Хвар и Корчулу. Тиме је постао највећи Жигмундов противник у Босни<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref><ref>Мргић (2008), стр. 85</ref>.

Жигмунд 1407. године предводи угарску војску у нападу на Доње Краје, али је заустављен. До преокрета је дошло након велике Жигмундове победе у [[Битка код Добора (1408)|бици код Добора]] (1408)<ref>Ћоровић (1940). стр. 398-9</ref>. Хрвоје није лично учествовао у победи, али га је катастрофа босанске војске навела да се измири са угарским краљем. Тиме је изгубио све повластице које је добио од Ладислава и његова моћ опада<ref>Ћирковић (1997). стр. 304</ref>. Хрвоје је 1413. године изгубио подршку и од угарског краља те је у Босну довео Турке. Резултат је [[Битка код Добоја (1415)|битка код Добоја]] (1415) у којој Хрвојева и турска војска односе победу над коалицијом босанске властеле и угарских одреда<ref>Ћоровић (1940). стр. 416-7</ref>. Хрвојева власт у западној Босни постала је неограничена, али само накратко. Умро је почетком 1416. године. Његова удовица [[Јелена Нелипчић|Јелена]] касније се преудала за босанског краља Остоју<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>.

Хрвоје је иза себе оставио сина [[Балша Херцеговић Хрватинић|Балшу]], рођеног у првом браку. Балша је носио титулу кнеза Доњих Краја, али је умро такође 1416. године<ref>Мргић (2002), стр. 118</ref>. Није имао мушких потомака те власт над Доњим Крајима преузима Хрвојев сестрић [[Јурај Војсалић Хрватинић|Јурај]], син [[Војислав Вукчић Хрватинић|Војислава Вукчића]]. Јурај се по први пут помиње у записнику рада дубровачког већа из 1417. године. Срећемо га две године касније у повељи [[Стефан Остојић Котроманић|Стефана Остојића]] у којој се јавља као сведок Доњих Краја са кнежевском титулом. Од 1421. године носи титулу војводе. Наредних тринаест година се не појављује у изворима. Следећи помен Јураја је из 1434. године када је у грађанском рату подржао босанског краља [[Твртко II Твртковић|Твртка II]] против [[Сандаљ Хранић Косача|Сандаља Хранића]]. У повељи коју је донео 12. августа исте године забележена су и имена његових синова: [[Петар Војсалић Хрватинић|Петра]] и [[Јурај Војсалић Млађи|Јурја]]. Јурај је умро после 1438. године<ref>Мргић (2002), стр. 118-121</ref><ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>. Наследио га је син Петар. Владавина Петра обележена је добрим везама између Доњих Краја и [[Папска држава|папске]] курије. Папа је неколико пута узимао војводу Доњих Краја у заштиту истичући да је он једини међу шизматичком босанском властелом који је задржао праву веру. Активно је подржавао [[Владислав Херцеговић Косача|Владислава Херцеговића]] у борби против Стефана Вукчића. Петар се као жив последњи пут помиње у млетачком документу из 1456. године<ref>Мргић (2008), стр. 121-4</ref>.

Босна је под власт Турака [[Пад Босне под турску власт|пала]] 1463. године. Последњи краљ, [[Стефан Томашевић Котроманић|Стефан Томашевић]], ухваћен је у Кључу, на реци Сани. Међутим, угарски краљ [[Матија Корвин]] реаговао је на продор Турака. Покренуо је војску која је исте године заузела северне делове Босне, односно Доње Краје. Матија Корвин је основао бановину са седиштем у Јајцу. Територија [[Jajačka banovina|Јајачке бановине]] се у највећој мери поклапала са Доњим Крајима, сем [[Ускопље (жупа)|Ускопља]] које је од 1465. године под Турцима. Поред Јајачке, Матија је формирао и [[Сребреничка бановина|Сребреничку бановину]] у коју су улазили делови Усоре и Солија. У Доњим Крајима је поред [[Јајце|Јајца]] освојио још 27 тврђава. Матија Корвин је власт над двема бановинама доделио [[Емерик Запоља|Емерику Запољском]], а 1471. године је као босанског краља поставио [[Никола Илочки|Николу Илочког]]. Турци су, са друге стране, 1465. године основали марионетску [[Босанска краљевина (1465-1476)|Босанску краљевину]] стављајући на престо најпре [[Матија Шабанчић Котроманић|Матију Шабанчића]], сина [[Радивој Остојић Котроманић|Радивоја Остојића]], а од 1471. године краљ је био [[Matija Vojsalić|Матија Војсалић]]. Матија Војсалић је био брат или син Петра Војсалића. Војсалић је 1476. године повео преговоре са угарским краљем што је резултирало његовим збацивањем са власти. Краткотрајна Босанска краљевина престала је да постоји. Турци су у Доњим Крајима држали Ускопље и Ливно одакле су предузимали походе на угарске територије. Већ 1491. године Турци заузимају Винац и приближавају се на десетак километра од Јајца. У наредним деценијама Турци све више стежу обруч око Јајца. Сребреничка бановина пала је до 1520. године. Турци врше притисак на Јајачку бановину и са истока. Крај постојања Јајачке бановине означила је [[Битка на Мохачу|Мохачка битка]] 1526. године. Јајце је пало почетком 1528. године<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref><ref>Мргић (2008), стр. 122-133</ref>.

У црквеној преписци папске курије од 1187. до 1238. године Босна је, припадајући јурисдикцији [[Дубровачка надбискупија|Дубровачке надбискупије]], наводи као „краљевство Србије које је Босна“. Доњи Краји не наводе се као поприште борби приликом продора угарског херцега [[Коломан (херцег)|Коломана]] у Босну (1238)<ref>Мргић (2008),name=automatski стр.generisano1 55</ref>. У повељи краља [[Бела IV Мађарски|Беле]] из 1244. године епископима се даје право да прикупљају десетак у Доњим Крајима. Помиње се црква Светог Јована у жупи Ускопље као и црква светог Козме и Дамјана у жупи Мел<ref>Мргић (2008), стр. 135-6</ref>. Католичка црквена организација присутна је у Босни током владавине бана [[Кулин|Кулина]]. Бан [[Матеј Нинослав]] се 1233. године жали папи како није у стању да се избори са босанским јеретицима којима подршку пружа и властела. Властели је сметала католичка црква као један од највећих земљопоседника у Босни<ref>Мишић (2014), стр. 32</ref>.

Међу подацима о продаји робља у периоду од 1283. до 1300. године забележена су само два случаја трговине робљем у Доњим Крајима, сва три у Ускопљу. Међутим, у жупанијама Сани и Врбасу (које ће касније ући у састав Доњих Краја) забележено је чак 18 случајева. Ова чињеница указује на могућност да је становништво ових простора у великој мери било некрштено. [[Хрватин Стјепанић]] дошао је у сукоб са баном [[Младен I Шубић|Младеном I]] јер је подржавао [[Богумилство|богумилску]] јерес. Приликом склапања примирја, он се одрекао подршке јеретицима. Током владавине Хрватинових синова нема података о постојању јеретичких средишта, жижа, у Доњим Крајима<ref>Мргић (2008), стр. 138</ref><ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>.

[[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоје Вукчић]] је успео да поврати неке територије које су раније биле у саставу [[Хрватинићи|Хрватинића]] (Гребен, Гламоч, Кључ), а које су касније прешле у руке краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша]]. Угарски краљ [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунд]] је 1391. године од папе добио благослов за рат, а његова војска [[Индулгенција|опроштајнице]], у рату против јеретика и шизматика. Изворна грађа не пружа довољно података о верској оријентацији Хрвоја Вукчића. Хвал, писац [[Хвалов зборник|Хваловог зборника]], био је припадник цркве босанске ([[Хвал Крстјанин|Хвал крстјанин]]). Међутим, његово дело нема јеретичка обележја. Када се Жигмунд 1413. године окренуо против Хрвоја, херцег је послао писмо краљици [[Барбара Цељска|Барбари]] у којој је моли да посредује код краља: „да не дозволи да у својој старости умрем у вери паганској и неверности јер сам тешко дочекао да се из паганске вере вратим у католичку веру“. Хрвоје је морао да промени верско опредељење када је завладао [[Сплитско-макарска надбискупија|Сплитом]], значајним црквеним центром, седиштем надбискупије<ref>Хрватски биографскиname=automatski generisano2 лексикон</ref>.