Доњи Краји — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м razne ispravke; козметичке измене |
м Разне исправке |
||
Ред 15:
=== Рани средњи век ===
[[Датотека:Bosna.svg|250px|мини|лево|Ширење босанске државе у средњем веку]]
Назив „[[Босна]]“ по први пут срећемо у делу [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII Порфирогенита]], [[De administrando imperio]] (Спис о народима). Дело је писано између 948. и 952. године<ref>{{harvnb|Максимовић
У изворима се наводи да је хрватски краљ [[Михаило Крешимир II]] око 969. године опљачкао жупе Ускопље, Пливу и Луку. Поменуте жупе су језгро из којег ће се развити „земља“ Доњи Краји<ref>{{harvnb|Мргић
Босна је крајем 10. века ушла у састав [[Самуилово царство|државе]] македонског цара [[Самуило (цар)|Самуила]], потом [[Византијско царство|Византијског царства]] под [[Василије II Бугароубица|Василијем II]], а касније и у састав [[Дукља|Дукље]] под краљем [[Константин Бодин|Константином Бодином]]. До 1138. године Босна је ушла у састав [[Угарско краљевство|Угарског краљевства]]<ref>{{harvnb|Ћирковић
=== Настанак Доњих Краја ===
[[Датотека:Bribir6 2.JPG|200px|мини|Печат Шубића]]
Главни извор за проучавање босанске историје крајем 12. и почетком 13. века јесте повеља угарског краља [[Бела IV|Беле IV]]. Њоме је угарски краљ дао дозволу епископима Босанске дијецезе са центром у [[Ђаково|Ђакову]] да прикупљају десетину у [[Усора (област)|Усори]], Солију и Доњим Крајима. Истом повељом краљ је потврдио поседе које је бан [[Матеј Нинослав]] даровао дијецези. Повеља краља Беле први је документ у коме се помињу Доњи Краји. Држава Матеје Нинослава обухватала је готово исте територије као држава Кулина. Земље Усора и Соли формиране су најкасније до 1225. године, а вероватно већ током Кулинове владавине. У то време треба сместити и настанак земље Доњи Краји<ref>{{harvnb|Мргић
О постојању више земаља у Матејиној држави сведочи и његова повеља издата [[Дубровачка република|Дубровчанима]] 1240. године. Бан гарантује дубровачким трговцима сигурност у земљама којима су владали бан и његови синови. У повељи из 1249. године се као сведоци наводе [[казнац]]и [[Грдомил (казнац)|Грдомил]], Семијан и Белхан. Судећи по редоследу набрајања, Грдомил је био главни, велики казнац, задужен за убирање прихода у земљи Босни. Остала два казнаца су свакако прикупљали приходе у преостале две земље: Усором (са Солијем) и Доњим Крајима<ref>{{harvnb|Мргић
Из времена владавине бана [[Пријезда I Котроманић|Пријезде]] (око 1250 – око 1287) имамо више података о Доњим Крајима. Још на почетку владавине Пријезда је морао признати Белино заузимање земаља Усоре и Соли и формирање [[бановина Усора и Соли|бановине]] на челу са [[Ростислав Михаиловић|Ростиславом Михаиловићем]]<ref>{{harvnb|Мргић
[[Стефан I Котроманић]] (око 1290 – 1310) је у почетним годинама своје владавине делио власт са братом Пријездом. Уживао је подршку [[Сремска краљевина Стефана Драгутина|сремског]] краља [[Драгутин Немањић|Драгутина Немањића]] са чијом [[Јелисавета Немањић|ћерком]] је био ожењен. Драгутин је од угарске краљице [[Јелисавета Куманка|Јелисавете]] добио на управу [[Мачванска бановина|Мачванску бановину]] и бановину Усору и Соли (1284) те се његова територија простирала приближно од ушћа Колубаре до ушћа Врбаса<ref>Лазаревић (1990), [http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2025/Glasnik%2025%20Dragana%20Lazarevic.pdf пдф]</ref><ref>{{harvnb|Станојевић
=== Хрватинићи ===
{{главни чланак|Хрватинићи}}
[[Датотека:Coat of Arms of Hrvatinić.svg|200px|мини|лево|Грб Хрватинића]]
У време бана Пријезде у Доњим Крајима уздиже се властеосла породица чији је родоначелник Стјепан (умро пре 1299). Стјепан је први познати припадник великашке породице која по његовом сину носи име Хрватинићи<ref>{{harvnb|Шишић
Хрватин је имао тројицу синова, [[Вукослав Хрватинић|Вукослава]], [[Павле Хрватинић|Павла]] и [[Вукац Хрватинић|Вукца]]<ref name="automatski generisano2" />. Као што је Хрватин подршком Шубићима обезбедио власт над Лушцима и Бањицом, тако су и његови синови у право време променили страну. У сукобу [[Карло Роберт|Карла Роберта]] и [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]] са једне и Младена II Шубића са друге стране, Хрватинићи су подржали Котроманиће. [[Мавро Орбин]] пише да је Стефан Котроманић још приликом свог боравка у Дубровнику преговарао са властелом око повратка на очев престо. Уз помоћ угарског краља, Стефан је на власт дошао 1322. године<ref>{{harvnb|Мргић
Стефан II Котроманић (1322-1353) је окупио све босанске земље под својом влашћу, најпре земљу Босну, а потом и Усору и Соли (као бан се појављује у документу из 1323. године што је доказ да Драгутинов наследник [[Стефан Владислав II|Владислав]] није владао овим територијама)<ref>{{harvnb|ИСН
Трећи Хрватинов син, Вукац, владао је у жупи Врбање са [[Котор Варош|Котором]]<ref>{{harvnb|Мргић
Цепање породице Хрватинића на гране нарочито је изражено у последњој повељи бана Стефана из 1351. године којом [[Павле Вукославић|Павлу]] и [[Вук Вукославић|Вуку]], наследницима кнеза Вукослава, потврђује баштинске поседе. Град Кључ је припао трећем сину, [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатку Вукославићу]]. Поред Вукославића, касније су своја права над Бањицом истакли и Павловићи (синови кнеза Павла) као и Влатко Вукославић. Власт бана Стефана осећала се у жупама које нису дате Хрватинићима на управу (Ускопље, Плива, Лука, Лушци)<ref>{{harvnb|Мргић
[[Датотека:Hrvoje Vukcic Hrvatinic.jpg|300px|мини|лево|Хрвоје Вукчић Хрватинић, Хрвојев Мисал]]
Ред 46:
Прве године владавине [[Твртко I Котроманић|Твртка I Котроманића]] (1353-1391) обележило је савладарство свих чланова породице. Влатку Вукославићу су повељу из 1356. године потписали Твртко, његов [[Vladislav Kotromanić|отац]], [[Јелисавета Котроманић|мајка]] и [[Stefan Vuk III Kotromanić|брат]]. Угарски краљ [[Лајош I Анжујски|Лајош I]] (1342-1382) наставио је политику учвршћења централне власти који је спроводио његов отац. На почетку владавине је од Твртка узео територије између Цетине и Неретве ([[Хумска земља]]) потврдивши му, за узврат, власт над Усором и Соли. Успео је својој власти потчинити и део Доњих Краја. Наиме, синови кнеза Павла, [[Гргур Павловић|Гргур]] и [[Владислав Павловић|Владислав]], заједно са [[Гргур Стјепанић|Гргуром Стјепанићем]], понудили су угарском краљу верну службу. Њихови поседи су 1357. године изузети из власти босанског бана<ref name="automatski generisano2" />.
Град Гребен нашао се у Лајошевим рукама, али је тамо кратко остао – до 1374. године када га је угарски краљ предао Будиславу и Гргуру, синовима кнеза [[Гргур Курјаковић|Гргура Курјаковића]]. Павловићи су добили неке жупе у Угарској, а ова лоза Хрватинића угасила се 1470. године<ref>{{harvnb|Мргић
[[Влатко Вукославић]], који је остао веран бану Твртку, добија од њега гаранције да неће одговарати за неверство свога рођака. Ово је веома значајан податак јер говори о постојању реалне опасности да читав род одговара за једног свог члана. Овде видимо да је дошло до преласка са колективне на индивидуалну одговорност. Такву промену је неколико година раније забележио и [[Српско царство|српски]] [[Цар Срба и Ромеја|цар]] [[Душан Силни|Душан]] у свом [[Законик цара Душана|Законику]] из 1349. године (чл. 52). Уобичајена казна за неверу, која је била резерват владаревог суда, је конфискација имовине, а често и смрт<ref>{{harvnb|Мргић
Упркос великом проширењу на Хум, жупу Земуник и град Гламоч, Лајош је 1363. године покренуо рат против Твртка са циљем заузимања нових територија. Оправдање је поново нашао у сукобу са јеретицима. Ратне операције вођене су углавном на простору земаља Соли и Усоре. Поход угарског краља завршен је неуспехом, али је Лајош својој врховној власти потчинио Влатка Вукославића. Влатко прелази на страну угарског краља и уступа му Кључ у замену за неке територије у Угарској. Од Хрватинића је једино грана Вукца Хрватинића остала верна босанском бану. Твртко је Вукцу доделио јако утврђење Сокол у Усори. У саставу државе кнеза Вукца била је 1373. године и жупа Трибова у долини Црне Ријеке, у близини [[Мркоњић Град]]а. Вукац је отприлике у то време добио титулу великог војводе босанског. По последњи пут у изворима, син Хрватина се помиње 1378. године<ref>{{harvnb|Мргић
{{Хрватинићи}}
Ред 59:
Поред Хрвоја, Вукац је имао још тројицу синова, [[Војислав Вукчић Хрватинић|Војислава]], [[Вук Вукчић Хрватинић|Вука]] и [[Драгиша Вукчић Хрватинић|Драгишу]], као и три ћерке, [[Вучица Вукчић Хрватинић|Вучицу]], [[Реса Вукчић Хрватинић|Ресу]] и ћерку непознатог имена удату за члана породице [[Златоносовићи|Златоносовић]] из Усоре. Није познато да ли су наследници војводе Вукца владали његовом државом као недељивом баштином или је свако добио свој део на управу. Вук Вукчић је управљао Гребеном у жупи Земунику од 1385. године. У грађанском рату у Угарској подржавао је [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]]. Умро је после 1397. године. Војислав Вукчић је следио политику свога брата пратећи га у војним и дипломатским походима. Од Војислава је потекла споредна грана Хрватинића – Војсалићи. Војсалићи ће опстати дуже од свих града Хрватинића. Овај огранак угасио се смрћу Матије Војсалића осамдесетих година 15. века. Драгиша Вукчић је био кнез Глажа. Оснивач је огранка Драгишића<ref name="automatski generisano2" />.
Ипак, од синова војводе Вукца највише се истакао Хрвоје Вукчић. Он је уједно и најпознатији припадник породице Хрватинића, први и највећи обласни господар у средњовековној Босни<ref>{{harvnb|Мишић
Уз Хрвојеву помоћ на бански престо дошао је 1398. године краљ [[Остоја Котроманић|Остоја]]. Жигмунд је провалио у Доње Краје, али га је Хрвојева војска потисла. На врхунцу моћи Хрвоје се налазио крајем 1403. године. Ладислав Напуљски доделио му је титулу херцега сплитског дарујући му острва Брач, Хвар и Корчулу. Тиме је постао највећи Жигмундов противник у Босни<ref name="automatski generisano2" /><ref>{{harvnb|Мргић
Жигмунд 1407. године предводи угарску војску у нападу на Доње Краје, али је заустављен. До преокрета је дошло након велике Жигмундове победе у [[Битка код Добора (1408)|бици код Добора]] (1408)<ref>{{harvnb|Ћоровић
=== Хрвојеви наследници ===
Хрвоје је иза себе оставио сина [[Балша Херцеговић Хрватинић|Балшу]], рођеног у првом браку. Балша је носио титулу кнеза Доњих Краја, али је умро такође 1416. године<ref>{{harvnb|Мргић
=== Доњи Краји у саставу Јајачке бановине ===
{{главни чланак|Јајачка бановина}}
[[Датотека:Battle of Mohacs 1526.png|290px|мини|Мохачка битка (1526) након које Турци заузимају Доње Краје]]
Босна је под власт Турака [[Пад Босне под турску власт|пала]] 1463. године. Последњи краљ, [[Стефан Томашевић Котроманић|Стефан Томашевић]], ухваћен је у Кључу, на реци Сани. Међутим, угарски краљ [[Матија Корвин]] реаговао је на продор Турака. Покренуо је војску која је исте године заузела северне делове Босне, односно Доње Краје. Матија Корвин је основао бановину са седиштем у Јајцу. Територија [[Jajačka banovina|Јајачке бановине]] се у највећој мери поклапала са Доњим Крајима, сем [[Ускопље (жупа)|Ускопља]] које је од 1465. године под Турцима. Поред Јајачке, Матија је формирао и [[Сребреничка бановина|Сребреничку бановину]] у коју су улазили делови Усоре и Солија. У Доњим Крајима је поред [[Јајце|Јајца]] освојио још 27 тврђава. Матија Корвин је власт над двема бановинама доделио [[Емерик Запоља|Емерику Запољском]], а 1471. године је као босанског краља поставио [[Никола Илочки|Николу Илочког]]. Турци су, са друге стране, 1465. године основали марионетску [[Босанска краљевина (1465-1476)|Босанску краљевину]] стављајући на престо најпре [[Матија Шабанчић Котроманић|Матију Шабанчића]], сина [[Радивој Остојић Котроманић|Радивоја Остојића]], а од 1471. године краљ је био [[Matija Vojsalić|Матија Војсалић]]. Матија Војсалић је био брат или син Петра Војсалића. Војсалић је 1476. године повео преговоре са угарским краљем што је резултирало његовим збацивањем са власти. Краткотрајна Босанска краљевина престала је да постоји. Турци су у Доњим Крајима држали Ускопље и Ливно одакле су предузимали походе на угарске територије. Већ 1491. године Турци заузимају Винац и приближавају се на десетак километра од Јајца. У наредним деценијама Турци све више стежу обруч око Јајца. Сребреничка бановина пала је до 1520. године. Турци врше притисак на Јајачку бановину и са истока. Крај постојања Јајачке бановине означила је [[Битка на Мохачу|Мохачка битка]] 1526. године. Јајце је пало почетком 1528. године<ref name="automatski generisano2" /><ref>{{harvnb|Мргић
== Историјска географија ==
Ред 78:
=== Жупе ===
[[Датотека:Medieval Bosnian State Expansion.svg|300px|мини|Распоред жупа у Доњим Крајима]]
На основу археолошких података и географског положаја Доњих Краја, као жупе земље издвајају се: Ускопље, Плива, Лука, Трибова (Тријебово), Мел, Лушци, Бањица, Земуник и Врбања, а од времена Хрвоја Вукчића и жупе Сана, Глаж, Врбас, а накратко и Дубица. Пример жупе са само једним градом је Врбања у којој се налазио град Котор (Котор Варош). Села Кабле, Јакотина, Рапта и Подблизак налазила су се на десетак километара од Котора. У Луки су се до средине 15. века развила чак три града: Јајце, Језеро и Комотин<ref>{{harvnb|Мргић
[[Ускопље (жупа)|Ускопље]]: је једна од средишњих жупа Доњих Краја. Обухвата горњи ток реке Врбас у дужини од шест дана јахања. [[Mihailo Krešimir II|Михаило Крешимир]] опљачкао је Ускопље у свом походу на Босну 969. године. Жупа се помиње и у [[Бела IV|Белиној]] повељи из 1244. године. У домаћим изворима Ускопље се помиње само у повељи [[Стефан Томаш Остојић Котроманић|Стефана Томаша]] из 1446. године. Према попису (почетак 16. века) Ускопље је имало 48 села са 477 кућа. Једно село је у просеку имало око 9 кућа<ref>{{harvnb|Мргић
[[Плива (жупа)|Плива]]: помиње се у [[Барски родослов|Барском родослову]] као једна од средишњих жупа Доњих Краја, уз Ускопље и Луку. Простирала се северозападно од Ускопља, са центром у граду [[Соко Град (пливски)|Соколу]]. Бан [[Твртко I|Твртко]] је 1366. године град предао на управу [[Вукац Хрватинић|Вукцу Хрватинићу]]. Обухватала је слив Јања и област Подгорија, предео у подножју Виторога и предео југоисточно од горњег тока Сане. Турци су заузели Сокол 1519. године<ref>{{harvnb|Мргић
[[Лука (жупа)|Лука]]: након помена у Барском родослову, Лука се не помиње у изворима све до 1412. године када се помиње Милат Чучић као сведок једне од повеља [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоја Вукчића]]. Једини извор о насељима унутар Луке, на основу кога се утврђује и њена територија, јесте повеља [[Стефан Остоја|Стефана Остоје]] свом стрицу [[Радивој Остојић Котроманић|Радивоју Остојићу]] из 1446. године. Милош Благојевић је, занемарујући податке из ове повеље, [[Јајце]] смештао у Пливу. Јајце, Језеро и Комотин налазили су се у саставу ове жупе. Јајце је било средиште угарске [[Jajačka banovina|бановине]] чијим падом (1528) је окончана средњовековна историја Доњих Краја<ref>{{harvnb|Мргић
[[Трибова (жупа)|Трибова]]: центар касније нахије Трибово био је данашњи [[Мркоњић Град]]. Први пут се у изворима помиње 1373. године у вези са трговином робљем. Није познато где се тачно простирала ова жупа нити где јој је био центар. Истоимена нахија настала је 1563/4. године издвајањем из нахије [[Змијање]]<ref>{{harvnb|Мргић
[[Земуник (жупа)|Земуник]]: границе ове жупе изложене су у повељи бана [[Пријезда I Котроманић|Пријезде]] из 1287. године. На истоку се граничила са Врбањом, на југу са Луком и Трибовом. У саставу Земуника налазило се средњовековно утврђење на месту данашње [[Бања Лука|Бања Луке]]. Бања Лука се, иначе, у изворима први пут јавља 1494. године, али је вероватно да се на овако значајном стратешком месту насеље налазило и много раније. Центар жупе налазио се на северу. Њему је Пријезда издао своју повељу. Од 1323. године град се налази под влашћу [[Павле Хрватинић|Павла Хрватинића]]. [[Милан Васић (академик)|Милан Васић]] је жупу Земуник изједначавао са турском нахијом Змијање. Имала је укупно 23 села. У њеном саставу налазили су се и градови [[Гребен (округ)|Гребен]] и [[Гламоч]]<ref>{{harvnb|Мргић
[[Врбања (жупа)|Врбања]]: први пут се ова жупа помиње 1326. године у повељи [[Стефан II Котроманић|Стефана II Котроманића]] [[Вукослав Хрватинић|Вукославу Хрватинићу]] којом му дарује градове Кључ и Котор, са жупама Бањицом и Врбањом. Врбања се налазила источно од жупе Земуник. Жупско седиште био је Котор (данашњи [[Котор Варош]]). Котор је уједно био и једини град у жупи Врбањи. Утврђење је у средњем веку било познато и као Бобац<ref>{{harvnb|Мргић
[[Бањица (жупа)|Бањица]]: помиње се у повељи Вукослава Хрватинића селу Саници издатој између 1305. и 1315. године. Име жупе потиче од десте притоке Сане код чијег ушћа се налазило Љубиње и Бањица. Центар жупе, међутим, није било село Бањица већ град Кључ. Стефан Котроманић је 1323. године повељом даровао Кључ Хрватинићима. Вукослава је у Кључу наследио син [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатко]] који је 1366. године предао град угарском краљу [[Лајош I Анжујски|Лајошу]] у замену за неке поседе у Угарској. Хрвоје Вукчић је Бањицу вратио под власт Хрватинића 1382. године. Она се помиње у повељи Стефана Томаша из 1446. године. Кључ је био једини град у Бањици, али су сачувани остаци многих утврђења<ref>{{harvnb|Мргић
[[Лушци (жупа)|Лушци]]: жупа Лушци простирала се северно од жупе Пливе, а јужно од Бањице тј. око изворишног тога Сане. [[Хрватинићи]] су се рано учврстили у овој жупи. Она се помиње у повељи Вукослава из 1305/15. године. Стефан Котроманић ју је поверио Вукославу. Жупа се помиње у Лајошевој повељи из 1366. године и у једној повељи босанског краља [[Стефан Дабиша Котроманић|Стефана Дабише]] (1391-1395)<ref>{{harvnb|Мргић
[[Сана (жупа)|Сана]]: помиње се у Белиној исправи из 1244. године као жупа која уз Мренску, Дубичку и Врбаску чине земљу Доње Краје. Сански жупан Михаило помиње се 1258. године. Помиње се током владавина [[Хрватин Стјепанић|Хрватина Стјепанића]], краља [[Остоја Котроманић|Остоје Котроманића]] и Хрвоја Вукчића. Под угарску власт дошла је 1413. године. У састав [[Османско царство|Османског царства]] ушла је 1499. године. [[Каменград]] је био једно од најважнијих турских насеља у Босни. Касније је формирана и Санска капетанија<ref>{{harvnb|Мргић
[[Врбас (жупа)|Врбас]]: жупа се простирала од реке [[Моштаница (ријека)|Моштанице]] на западу до Саве на северу и Врбаса на истоку, а на југу до обронка Козаре и речице [[Црквена (притока Врбаса)|Црквене]]. Седиште жупе било је у Врбасу код данашњих [[Горњи Подградци|Горњих Подградаца]]. У жупи Врбас се налазио и град [[Глаж]] који се први пут помиње 1285. године. Сведоци из Глажа наводе се у Хрвојевој повељи из 1412. године<ref>{{harvnb|Мргић
[[Дубица (жупа)|Дубица]]: жупа Дубица са центром у Дубици помиње се 1244. године у Белиној исправи. [[Жигмунд Луксембуршки]] је 1398. године напао Хрвојеву Дубицу, али је потиснут од босанске војске<ref>{{harvnb|Мргић
== Црквена организација ==
[[Датотека:Churches in Medieval Bosnia Map-sr.svg|300px|мини|лево|Хришћански храмови у средњовековној Босни]]
У црквеној преписци папске курије од 1187. до 1238. године Босна је, припадајући јурисдикцији [[Дубровачка надбискупија|Дубровачке надбискупије]], наводи као „краљевство Србије које је Босна“. Доњи Краји не наводе се као поприште борби приликом продора угарског херцега [[Коломан (херцег)|Коломана]] у Босну (1238)<ref name="automatski generisano1" />. У повељи краља [[Бела IV Мађарски|Беле]] из 1244. године епископима се даје право да прикупљају десетак у Доњим Крајима. Помиње се црква Светог Јована у жупи Ускопље као и црква светог Козме и Дамјана у жупи Мел<ref>{{harvnb|Мргић
Међу подацима о продаји робља у периоду од 1283. до 1300. године забележена су само два случаја трговине робљем у Доњим Крајима, сва три у Ускопљу. Међутим, у жупанијама Сани и Врбасу (које ће касније ући у састав Доњих Краја) забележено је чак 18 случајева. Ова чињеница указује на могућност да је становништво ових простора у великој мери било некрштено. [[Хрватин Стјепанић]] дошао је у сукоб са баном [[Младен I Шубић|Младеном I]] јер је подржавао [[Богумилство|богумилску]] јерес. Приликом склапања примирја, он се одрекао подршке јеретицима. Током владавине Хрватинових синова нема података о постојању јеретичких средишта, жижа, у Доњим Крајима<ref>{{harvnb|Мргић
О црквеној организацији Доњих Краја најбоље сведочи писмо папе [[Гргур IX|Гргура IX]] (3. фебруар 1373. година) које каже да „у земљи Босни живе скоро све шизматици и јеретици, сем оних који су Божјом милошћу преобраћени... такође на граници са Угарском, у месту Глаж помешано живе хришћани, јеретици и шизматици; тамо су уређене парохије и парохијски свештеници удаљени чак два или три дана“. Годину дана касније фрањевци су од папе добили дозволу да подигну своје манастире у долини Врбаса и Сане<ref>{{harvnb|Мргић
Од краја 15. века помињу се православни манастири Ступље чији су остаци пронађени 1994. године у Горњим Вијачанима, затим Детлак, југозападно од [[Дервента|Дервенте]] и манастир Липље код данашњег [[Теслић]]а. Близу граница Крбавске дијецезе изграђен је у 15. веку манастир Рмањ код [[Мартин Брод]]а. Краљу [[Драгутин Немањић|Драгутину]] приписује се ктиторство православних манастира од Дрине на истоку до Врбаса на западу: Папраће, Тамне (Тавне), Ломнице (Ловнице), Гостовића (Удрима), Возуће и Липња<ref>{{harvnb|Мргић
[[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоје Вукчић]] је успео да поврати неке територије које су раније биле у саставу [[Хрватинићи|Хрватинића]] (Гребен, Гламоч, Кључ), а које су касније прешле у руке краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша]]. Угарски краљ [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунд]] је 1391. године од папе добио благослов за рат, а његова војска [[Индулгенција|опроштајнице]], у рату против јеретика и шизматика. Изворна грађа не пружа довољно података о верској оријентацији Хрвоја Вукчића. Хвал, писац [[Хвалов зборник|Хваловог зборника]], био је припадник цркве босанске ([[Хвал Крстјанин|Хвал крстјанин]]). Међутим, његово дело нема јеретичка обележја. Када се Жигмунд 1413. године окренуо против Хрвоја, херцег је послао писмо краљици [[Барбара Цељска|Барбари]] у којој је моли да посредује код краља: „да не дозволи да у својој старости умрем у вери паганској и неверности јер сам тешко дочекао да се из паганске вере вратим у католичку веру“. Хрвоје је морао да промени верско опредељење када је завладао [[Сплитско-макарска надбискупија|Сплитом]], значајним црквеним центром, седиштем надбискупије<ref name="automatski generisano2" />.
Ред 116:
Хрвојеве унуке, ћерке [[Балша Херцеговић Хрватинић|Балше]] ([[Катарина Херцеговић|Катарина]] и [[Доротеја Херцеговић|Доротеја]]), биле су католкиње. [[Јурај Војсалић Хрватинић|Јурај Војсалић]] припадао је католичкој вери. Од папе [[Евгеније IV|Евгенија]] је 1437. године добио дозволу да подигне манастир са црквом Свете Богородице за босанске [[Фрањевци|фраењевце]], али није познато где га је подигао. Његовог наследника, [[Петар Војсалић Хрватинић|Петра Војсалића]], неколико пута срећемо у папским писмима. Папа наглашава да је Петар једини католички кнез на овим просторима што доказује да је Петар наставио политику свога оца ослањајући се на римокатоличку цркву.
[[Драгиша Вукчић Хрватинић|Драгиша Вукчић]], брат Хрвоја, се још 1393. године поклонио моштима светог Шимуна. Његов син и унуци ([[Иваниш Драгишић Хрватинић|Иваниш]], [[Марко Иванишевић|Марко]], [[Јурај Иванишевић|Јурај]] и [[Павле Иванишевић|Павле]]) носе хришћанска имена. Пред турско освајање, извори бележе постојање фрањевачких цркава у Јајцу. Највећа је била црква Свете Марије која је касније претворена у џамију и црква Свете Катарине коју је подигла босанска краљица [[Катарина Косача Котроманић|Катарина]], супруга [[Стефан Томаш Остојић Котроманић|Стефана Томаша]]<ref>{{harvnb|Мргић
== Види још ==
Ред 135:
* Фердо Шишић; Војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић и његово доба (1350—1416.), Матица хрватска, Загреб (1902)
* С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Магелан Прес, Београд (2014)
* С. Станојевић, Краљ Драгутин, Годишњица НЧ 45 (1936),
* Љ. Максимовић; Структура 32. поглавља списа De administrando imperio, ЗРВИ 21, (1972),
* М. Благојевић, Д. Медаковић; Историја српске државности 1, САНУ, Нови Сад (2002)
* Летопис попа Дукљанина, СКЗ, Београд (1988)
|