Спасите нашу децу — разлика између измена

''Спасите нашу децу'' је била прва организована опозиција покрету за права хомосексуалаца, који настаје након [[Стоунволска побуна|Стоунволске револуције]], [[1969]]. Укидање уредбе подстакло је групе у другим градовима да покушају да оборе сличне законе. Следеће године, бирачи у [[Сент Пол]]у ([[Минесота]]), [[Вичита|Вичити]] ([[Канзас]]), и [[Јуџин (Орегон)|Јуџину]] ([[Орегон]]) укинули су сличне уредбе у тим градовима, а користила се углавном иста стратегија у кампањи. ''Спасите нашу децу'' је такође била укључена у сличну кампању у [[Сијетл]]у, где су били неуспешни, а извршила је велики утицај на [[Бригсова иницијатива|Предлог 6]], предложени државни закон у [[Калифорнија|Калифорнији]] који би учинио обавезним отпуштање [[каминг аут|отворено]] геј запосленика у школама, а који су калифорнијски гласачи одбили [[1978]]. године.

Дана [[18. јануар]]а 1977, ''Комисија округа Дејд'' одобрила је закон којим се забрањује [[дискриминација]] хомосексуалаца у запошљавању, становању и пружању јавних услуга.<ref name="nyt1/18/1977">„Bias Against Homosexuals is Outlawed in Miami“, ''Њујорк тајмс'' (19. јануар 1977), pp. 14</ref> Чланица комисије, [[Рут Шек]], предложила је меру [[7. децембар|7. децембра]] [[1976]], на захтев геј лобистичке организације под називом „''Коалиција округа Дејд за људска права гејева''“ ({{јез-ен|Dade County Coalition for the Humanistic Rights of Gays}}), која је била стара мање од годину дана. На челу групе била су тројица геј активиста: Џек КемпбелКембел, власник 40 геј сауна широм [[Сједињене Америчке Државе|Сједињених Америчких Држава]], политички и геј активиста Боб Баскер и Боб Кунст, локални публициста и ентузијаста „Покрета људских потенцијала“ и заговорник сексуалног ослобођења.

Представа јавности о хомосексуалцима се променила са [[либерализам|либерализацијом]] друштвених ставова крајем шездесетих година 20. века. Године [[1969]], у [[Њујорк]]у је дошло до [[Стоунволска побуна|Стоунволске револуције]] која је означила почетак модерног покрета за геј права. Хомосексуални живот је у Мајамију ипак био веома затворен, а геј барови су били предмет честих рација. Године [[1970]], у Мајамију је основана ''Метрополитанска црква'', конгрегација за геј и лезбијке хришћане, која је привукла стотине парохијана. У граду је [[1972]]. одржана ''[[Национална демократска конвенција|Демократска национална конвенција]]'', и на њој је по први пут један геј политички активиста из Сан Франциска, [[Џим Фостер]], одржао јавни говор о правима геј мушкараца и лезбијки. Џек КемпбелКембел је 1974. отворио у граду геј сауну која је била у саставу ланца ''-{Club Baths}-''. Када је полиција извршила рацију, он се побринуо да све оптужбе против ухапшених буду повучене. Поднео је и тужбу против полиције тражећи забрану даљег узнемиравања, а добио је и формално извињење од полиције.{{sfn|Fejes|2008|pp=66}} Чак се и приказивање геј мушкараца и лезбијки у локалним новинама променило: од предатора до неме, угњетене мањине. Године 1977, Мајами је био један од скоро 40 градова у САД који су донели уредбе о забрани дискриминације геј мушкараца и лезбијки.<ref name="tanasychuk">Tanasychuk, John (4. јун 2007) „Exhibit Marks 30th Anniversary of How Anita Bryant Fought—and Helped—Gay Rights“, ''The South Florida Sun-Sentinel'', pp. 1</ref>

У почетку, Брајантова своју забринутост није јавно обзнањивала, упркос молбама њеног пастора да се укључи. Написала је писмо комисији Округа и позвала Рут Шек, изразивши забринутост због предлога уредбе.<ref>{{harvnb|Bryant|1977|pp=15–18}}</ref> Њен главни приговор на уредбу је био тај да би она могла дозволити хомосексуалцима да раде у парохијском школама. Сво четворо њене деце похађало је приватне хришћанске школе.<ref>{{harvnb|Bryant|1992|pp=65–66}}</ref> Признала је да у великој мери није познавала специфичне опасности које представљају хомосексуалци, али када су јој послали графичке приказе хомосексуалног чина, и када јој је полицијски наредник који је посећивао њену цркву показао фотографије [[Дечја порнографија|дечје порнографије]], била је ужаснута.{{напомена|Брајант је дала интервју [[Плејбој (часопис)|Плејбоју]], који је штампан у [[мај]]у 1978, где је признала да је знала за хомосексуалце у шоу бизнису, али да није била свесна детаља њиховог [[секс]]уалног понашања све док јој њен супруг није описао. Највише се запрепастила када је чула на који начин упражњавају орални секс. Изједначавала је то са неморалношћу уништења семена живота. Такође је тврдила да никад није чула за истраживања Алфреда Кинсија у којима се процењивало да је један од пет мушкараца имао неки сексуални контакт са другим мушкарцем, као ни било какве информације о хомосексуалном понашању код животиња. Кен Кели, који ју је интервјуисао, написао је пратећи текст уз интервју, наводећи да је Брајантову немогуће једноставно описати због њене намерно енигматичне личности: „''Она је направљена од противречности: [....] Кривицом разорени грешник који је престрављен паклом и ватрени бели витез који је одређен да води човечанство у поход ка рају. [...] Једног минута капелан, другог управник. Она је очигледно интелигентна жена која упорно остаје неука.''“ Месецима је Брајантова звала Келија само да разговара, иако је знала да неће бити позитивно представљена у часопису. Кели и неколико других су закључили да је она једноставно била веома усамљена.(-{Young}-, pp. 39)}} Брајант је касније инспирацију приписала својој деветогодишњој ћерки која јој је рекла да би Бог могао да јој помогне у њеној борби, након тога је одлучила да се јавно ангажује.<ref name="newsweek"/>

Хомосексуалци у Мајамију нису били добро повезани и нису имали довољно искуства како би се борили против коалиције коју је предводила Брајантова. Због тога су позвали два политичка организатора у град: Етана Гета из [[Њујорк]]а и Џима Фостера из Сан Франциска, који су обојица били хомосексуалци. Фостер и Гето су се суочили не само са кампањом коалиције ''Спасите нашу децу'', него и са неповезаном и често затвореном геј заједницом у Мајамију.<ref name="newsweek"/> Када су организације изван Флориде промовисале бојкот сока од поморанџе, Џек КемпбелКембел се није сложио јер је био забринут да би економске последице у држави могле наштетити локалним геј мушкарцима и лезбијкама.<ref name="Clendinen301"/> Рут Шек је на ово гледала као на питање грађанских права. Гето и Фостер су се сложили. Боб Кунст је убрзо напустио кампању и посветио се раду на промоцији бојкота сока од поморанџе, а његови ставови су често објављивани у новинама на Гетово неодобравање.

''Спасите нашу децу'' је такође добила помоћ изван округа. Сенатор из [[Северна Каролина|Северне Каролине]] Џеси Хелмс понудио им је своје особље и финансијска средства од ''Конгресног клуба'', а у својој колумни је написао да је поносан на Брајантову: „''Ја сам јој обећао моју пуну подршку ... Она се бори за пристојност и [[морал]]ност у Америци и то је чини, у мојој књизи, свеамеричком дамом''“.<ref name="Young38">{{harvnb|Young||pp=38}}</ref> Пастор Џери Фолвел из [[Линчбург (Вирџинија)|Линчбурга]] у [[Вирџинија|Вирџинији]], дао је своју подршку током посета као и Б. Лери Кој, који је био брачни саветник Аните Брајант и Боба Грина. Кој и Грин су преузели управљање над задужбином Аните Брајант.{{напомена|Брајантова је касније оптужила Која да је радио са Грином да преузме њену имовину и да је контролише потпуно, рекавши да су формирали „ђавољи троугао“ да би направили „сатанску заверу“ да је лише контроле над свим, укључујући и њену савест. Брајантова је покушала да га отпусти, али без успеха.(-{Jahr, Cliff}- [Децембар 1980], „-{Anita Bryant's Startling Reversal}-“, -{Ladies Home Journal}-, pp. 62–68)}}

Два месеца пре референдума, Боб Грин, говорећи у име Брајантове, обећао је да ће пренети њену борбу у све градове у Сједињеним Државама који су забрањивали [[дискриминација|дискриминацију]] на основу сексуалне оријентације, наводећи да су геј активисти покренули „прикривени напад на Бога“, и да ће Брајантова „''водити такав крсташки поход да га заустави какав ова земља није видела никада раније''“.<ref>„Singer Pledges Anti-Gay Drive Nationwide“, ''Вашингтон пост'' (28. март 1977), стр. D12</ref>

Према професору комуникација са Универзитета Флорида Атлантик, Фреду Фејесу, „мејнстрим“ новине и часописи су седамдесетих година оклевали да детаљно покрију питања хомосексуалности и хришћанског фундаментализма. Сами медији су се поносили објективним извештавањем без библијских предрасуда, али је у исто време извештавање је било [[хомофобија|хомофобична]] професија која је потискивала [[каминг аут|отворено]] геј [[новинар]]е и ретко обрађивала теме које су се тицале хомосексуалности.<ref name="fejesmedia">{{harvnb|Fejes||pp=101–107}}</ref> Као резултат тога, [[хришћански фундаментализам|хришћански фундаменталисти]] су током седамдесетих почели да развијају сопствену медијску мрежу, у виду радијских и телевизијских емисија као што су ''-{The 700 Club}-'' који је водио [[Пат Робертсон]], ''-{PTL Club}-'' који су водили Џим и Тами Феј Бакер, и ''-{Old Time Gospel Hour}-'' Џерија Фолвела. Ове емисије су у почетку имале првенствено верски и молитвени карактер, али су полако укључивале и политичке теме које су се преплитале са порукама хришћанске вере. Брајантова је гостовала у емисијама ''-{The 700 Club}-'' и ''-{PTL Club}-'' што је кампањи донело 25.000 долара у донацијама, и осигурало њену позицију као националне портпаролке традиционалних хришћанских вредности.<ref name="fejesmedia"/> Међутим, када се обраћала секуларној публици, Брајантова није била тако успешна. Током дебата са Кунстом и Шековом ретко је износила аргументе који су ишли изван библијских цитата, а када би је други притисли да пружи статистичке податке о хомосексуалцима као злостављачима деце неретко је почињала да се моли. Како је у то време у Калифорнији била суша, Брајантова је то повезивала са тамошњом толеранцијом либерала и хомосексуалаца и предлагала да се проводе и други закони који су се тицали моралности, попут оних против [[прељуба|прељубе]] и заједничког живота изван брака. Мајк Томпсон и Роберт Брејк су је ускоро ограничили првенствено на верске емисије.{{sfn|Fejes|2008|pp=122}}<ref name="Clendinen306-307">{{harvnb|Clendinen|1999|pp=306–307}}</ref>

У исто време, геј заједница је промовисала своје циљеве користећи специјализоване часописе и новине. [[Адвокат (часопис)|Адвокат]], часопис који је излазио два пута недељно, посвећивао је свако издање почев од [[април]]а 1977. године подизању свести о борби која се одвијала у Мајамију. Власник часописа је био Дејвид Гудштајн, пријатељ Џима Фостера. Њих двојица су заједно радили на стварању првог геј [[Демократска странка (САД)|демократског]] клуба у САД - ''Алис Б. Токлас меморијалног демократског клуба''. Гудштајн је упозоравао да се борба неће завршити у Мајамију ако геј заједница изгуби, а на то су упозоравале и локалне геј новине у [[Бостон]]у — ''-{Gay Community News}-'' и Сан Франциску — ''-{Bay Area Reporter}-''.<ref name="fejesmedia"/> Гудштајн је такође сугерисао да је примарна мотивација Брајантове за њене акције била унапређење каријере, и да је то био почетак „''организоване завере да се (хомосексуалци) претворе у америчке жртвене јарце''“.{{sfn|Clendinen|1999|pp=300}}

Моћ Брајантове као звезде и њени екстремни ставови су приказани и у националним вестима. Медији попут [[Њујорк тајмс]]а, [[Асошијетед прес|Асошијејтед преса]] и [[Вашингтон пост]]а, седмично су објављивали новости о кампањи, а мањи локални новински листови широм државе објављивали су уредничка мишљења о томе која страна треба да победи. Брајантова се појавила у емисијама ''Добро јутро Америко'' и ''Шоу Фила Донахуа''. Њен тон и оптужбе ујединили су геј мушкарце и лезбијке у градовима широм САД. У недељама пре избора, кампања против укидања уредбе прикупила је скоро 55.000 долара у донацијама изван Флориде. Наговештавајући успех коалиције ''Спасите нашу децу'', Законодавство Флориде је [[13. април]]а 1977. одбило да ратификује ''Амандман о једнаким правима'' (ЕРА), на запрепашћење оних који су очекивали гласање. Веза између ЕРА и уредбе 77-4 је многима била очигледна. Сенатор Флориде, Демпси Барен, јавно се противио доношењу ''Амандмана о једнаким правима'', плашећи се да ће он легализовати [[истополни брак|истополне бракове]], присилити људе да користе заједничка купатила и да ће наштетити законима који штите породицу.<ref>McPherson, Myra (14. април 1977). „-{Florida Senate Rejects Equal Rights Amendment}-“, ''Вашингтон пост'', стр. A1</ref> Оснивачица [[Национална организација за жене|Националне организације за жене]] и предлагачица амандмана [[Бети Фридан]] презриво је прокоментарисала неусвајање амандмана рекавши: „''Одједном имате ту [[црвена харинга|црвену харингу]] Аниту Брајант. Одједном имате тај вал антигеј хистерије и тада то прикупља таласе иза сцене.''“{{sfn|Fejes|2008|pp=112}}

Одговор црне заједнице у Мајамију је био више конфликтан. [[Мајами тајмс]], угледне црначке новине, назвале су тактику Брајантове „чистом глупошћу“ и апеловале на локалне црнце да не гласају за било шта што би дискриминисало било кога. Међутим, црначка публика је реаговала љутито током једног појављивања Брајантове, али и на појављивање Кунста и чланова ''Метрополитанске цркве''.{{sfn|Fejes|2008|pp=131–132}}

Конзервативни колумниста [[Вилијам Сафир]] написао је у [[Њујорк тајмс]]у да су геј активисти у Мајамију оправдано поражени: ''„У очима огромне већине, хомосексуалност је абнормалност, ментална болест, ако се користи старомодни израз, грех. Хомосексуалност није „алтернативних начина живота“ како геј активисти говоре. Може се толерисати, чак и прихватити, али не и одобрити“''.<ref name="safire">Safire, William (9. јун 1977). "Now Ease Up, Anita", ''The New York Times'', pp. 21</ref> Сафир је, међутим, у колумни под називом ''„Сада успори, Анита“'' упозорио Брајантову да не креће у национални крсташки рат који је обећала, а који би довео до даљег укидања „легитимних грађанских права“ хомосексуалаца.<ref name="safire"/>

Геј активисти у Сент Полу су такође позајмили тактику из Мајамија, преузевши од Џека КемпбелаКембела листу донатора и неке стратегије. Међутим, слично као и у Мајамију, многи геј мушкарци и лезбијке у Сент Полу су оклевали да јавно саопште своју сексуалну оријентацију, тако да ни тврдње о дискриминацији нису озбиљно схватане. Већина активиста је била из Минеаполиса. Геј активисти су такође били подељени око стратегије, слично као и у Мајамију. Група под називом ''Грађани Сент Пола за људска права'' сматрала је референдум питањем грађанских и [[људска права|људских права]]. Радикалнија група хомосексуалаца под називом ''-{Target City Coalition}-'', која је организовала гађање надбискупа питом, сматрала га је борбом за сексуално ослобођење. Ова последња група је уграбила највише медијске пажње истицањем неких од „најкитњастијих“ делова геј заједнице.{{sfn|Fejes||pp=170–171}} Они су позвали у град [[Боб Кунст|Боба Кунста]] који је говорио о сексуалном ослобођењу и потреби да се допре до младих геј особа.