Дан шести — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 1:
''Дан шести'' је роман књижевника [[Растко Петровић|Растка Петровића]]. Објављен је постхумно, 1961. године, захваљујући залагању [[Марко Ристић|Марка Ристића]], који је набавио рукопис и учествовао у редиговању текста. <ref>Марко Ристић, Библиографска белешка, у: „Дан шести”, Нолит, Београд, (1982,). ppстр. 664-669.</ref> Први део романа бави се преласком Албаније, тзв. албанском Голготом, у коме је и сам аутор учествовао. Највећим делом био је написан већ 1934. и достављен [[Геца Кон|Геци Кону]] наредне године, под насловом ''Осам недеља''. Издавач је тражио измене рукописа због мрачног приказивања албанске трагедије, односно из политичких разлога које овакво тумачење текста призива. Рукопис је враћен у Америку, где је настао и други део романа. Радња другог дела се и одвија на овом континенту 1938, двадесет година касније у односу на радњу првог дела. Након што је од господина Ваплера набавио рукопис преправљеног романа и странице које су избачене током ауторових преправки, Марко Ристић је склопио роман – оба дела – и насловио га, по ауторовој жељи, данашњим именом. Међутим, роману недостаје шеснаест страна које је Петровић избацио из првобитне варијанте првог дела (под називом ''Осам недеља''), тако да је роман у извесном смислу остао недовршен, односно објављен је у непотпуном облику.
 
Дан шести сматра се претечом романа тока свести – писац осветљава многобројне појединачне свести – али је објављен касно да би утицао на развој овог романескног облика у нашој књижевности. <ref>Зорана Опачић-Николић, „Роман Растка Петровића ’Дан шести’ – претеча српских романа тока свести”, у: Багдала, јул-септембар 1998, бр. 438,. ppстр. 33-41.</ref> Радован Вучковић сматра да роман чини трилогију са романом ''Са силама немерљивим'', те да се Растко овом трилогијом укључује у традицију европског генеалошког романа; разбијајући епску концепцију романа, Петровић покушава да интегрише епски елемент у структуру романа тока свести. <ref>Р. Вучковић, „Српска авангардна проза”, Откровење, Београд, 2000. година</ref>
 
Први део романа као приповедачки поступак користи форму дневника, али уместо за прво лице, аутор се одлучује за треће, због могућности које пружа у погледу сталне измене тачке гледишта. Догађаји нису предмет и циљ приповедања, већ доживљај – напушта се традиционални концепт причања и описивања догађаја. Као последица дефабуларизације, настаје фрагментарност, мозаичност структуре романа, а елементи се повезују асоцијативним приповедањем. Зато роман одликује и контрапунктивност, обједињују се – упркос њиховој тежњи ка потпуној самосталности – разноврсни а равноправни одломци у целину новог квалитета и значења; сабира их неки елементарни појам, рецимо глад у случају текста под календарском одредницом ''Уторак, 10. новембар 1915''. У другом делу, датуми су ређи и заправо представљају композициону спону са претходним делом романа; ипак, они Петровићу омогућују нагле прелазе између епизода или њихову градацију.