[[26. април]]а [[1915]]. године је у [[Лондон]]у склопљен [[Лондонски уговор]] између представника [[Тројна антанта|Антанте]] и Италије, који је довео до извлачења Италије из неутралности и ступања у рат на страни Савезника. Као награда, дијељене су непријатељске територије, и Италији су обећане [[Истра]], дио [[Далмација|Далмације]], као и сама [[Албанија]]. Потребно је нагласити да су краљевине [[Србија]] и Црна Гора одбиле да буду учеснице споразума, у име својих [[Јужни Словени|јужнословенских]] сународника који су живјели у [[Аустроугарска|Аустроугарској]]. Краљевина Италија је имала због овог билатералног међудржавног споразума итекакав правни оквир за жаљење и незадовољство које је испољавала у вријеме распарчавања Двојне монархије, као и оправдање за иредентистичку политику и непријатељство према идеји југословенског уједињења, која је имала одређене симпатије код великих страних сила.
Краљевина Црна Гора, која је ратовала на страни Србије односно Антанте, окупирана је и уништена од стране [[Централне силе|Централних сила]] током ране 1916. године. Краљ [[Никола I Петровић|Краљ Никола I Петровић]] је избјегао кришом на брзину са својом родбином и најближим присталицама из земље, што је оставило земљу без државно-правне позадине и довело до великог пада рејтинга црногорског двора и у домаћим и страним очима и започело процесе покрета за уједињење Црне Горе са Србијом, а [[Војска Црне Горе|црногорска војска]] побијеђена, што је земљи на тлу запечатило судбину. Побједнички Савезници су третирали Црну Гору у преговорима са побијеђенима као дио Аустроугарске, [[3. новембар|3. новембра]] [[1918]]. године Аустроугарска монархија је потписала безусловну капитулацију, а по примирју потписаним потом, за Црну Гору и [[Бока Которска|Боку Которску]] је организована заједничка Савезничка мисија под командом Франше Д'Епереа са сједиштем у [[Котор]]у, састављена из неколико хиљада француских, америчких, југословенских/србијанских, британских, па и италијанских наоружаних снага. Ријечи Николе и његове Владе у изгнанству поводом развоја ових догађаја нико није слушао, не сматрајући их релевантним фактором. Италијанска војска запосјела је углавном област црногорског Поморја, гдје је појединачно била и најјача. Ту се указала прилика да Италија дјелује на овом правцу. Политика коју је Италија спроводила у овим областима није у својој потпуности представљала очекивање икакве шире успјешности у самој Црној Гори, већ првенствено као адут на преговарачким столовима када су у питању италијанско-југословенски јадрански територијални спорови.
