Википедија

Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 21:
| деца =
}}
'''Велимир Михаило Теодоровић''' ([[Рогашка Слатина]], [[8. мај]] [[1849]] — [[Минхен]], [[31. јануар]] [[1898]]) је био српски [[добротвор]] и задужбинар.
'''Велимир Михаило Теодоровић''' ([[Рогашка Слатина]], [[8. мај]] [[1849]] — [[Минхен]], [[31. јануар]] [[1898]]) је био ванбрачни син кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]] и [[Марија Бергхаус|Марије Бергхаус]]. Првобитно име му је било '''Виљем Бергхауз'''. Када је напунио седамнаест година, на захтев оца прешао је у православну веру, на крштењу добио је име Велимир, а за презиме узео Теодоровић, старо презиме [[Обреновићи|Обреновића]]. [[1867]]. године, послат у [[Швајцарска|Швајцарску]], да заврши школовање. Тад се последњи пут видео са оцем, јер је наредне кнез Михаило убијен у [[atentat|атентату]] у [[Топчидер]]у. Након смрти кнеза Михаила Обреновића Намесништво је решило да Велимир Теодоровић добије имање у Румунији и 35.000 дуката.
 
==Биографија==
Рођен је као ванбрачно дете седамнаесетогодишње Словенке [[Марије Бергхауз|Марије Бергхауз]] ({{јез-нем|Berghaus}}) из [[Штајерска|Штајерске]] и кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]]. Маријин отац је радио као марвени лекар{{sfn|Маријана Матовић|2003}} (баденмајстер) у бањи у Рогашкој Слатини.{{sfn|Маријана Матовић|2004|pp=70}} Крштен је у католичкој цркви као Виљем.{{sfn|Маријана Матовић|2004}}
 
Љубав између његових родитеља није дуго трајала.{{sfn|Маријана Матовић|2004|pp=70}} Михаило је Марији купио кућу у [[Беч]]у, дао мираз, за дете је преко свог бечког банкара Тиркеа плаћао издржавање. Четири године касније она се удала за извесног доктора Шустера, који је у Велимиру видео само извор прихода, утицао је на Марију да за издржавање тражи све више новца. Због великих задужења и кућа им је стављена на продају ради измирења дугова. Кућу је откупио банкар Тирке и ставио га на Велимирово име. Незадовољан због овакве ситуације, посебно због Велимировог образовања, отац га је [[1857]]. довео у [[Београд]]. Велимир је најпре живео код Анте Радивојевића, Михаиловог управника добара. Антина жена Софија се трудила да Велимиру замени мајку, а њен син Живко му је био као брат.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
И поред тога што је Велимир у почетку говорио само немачки, уписан је у основну школу код Саборне цркве, где је солидно учио. По савету личног лекара и повереника кнеза Михаила, доктора [[Карло Пацек|Карла Пацека]] ({{јез-слк|Karol Pacek}}), Велимир је 1861. уписан у школу [[Стева Тодоровић|Стеве Тодоровића]], заједно са Стевановим сестрићем Јованом Стојшићем и Живком Радивојевићем. У то време Велимиру је додељен лични собар, Теодор Петковић, који је доживотно обављао тај посао.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Од својих ђака из сликарске школе, Стева Тодоровић је образовао Прву српску дружину за гимнастику и борење, чији је Велимир био члан, као и синови других високих државних службеника и угледних грађана [[Београд]]а. Дружина је приређивала јавне часове са вежбањем, борењем и разним такмичењима, а кнез Михаило је одушевљен овом идејом помогао да се у близини зграда Српске академије наука, поравна земљиште, огради и направе дрвене справе за вежбање.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
 
[[Датотека:ВелимирТеодоровић.jpg|250px|мини|десно|Велимир Теодоровић ([[1898]])]]
На предлог [[Илија Гарашанин|Илије Гарашанина]], Велимир је затим наставио да учи у кући професора [[Милутин Стојановић|Милутина Стојановића]], који му је пренео љубав према позоришту, књижевности и уметности. Професор их је током летњих распуста водио у Италију, Швајцарску или Француску, како би упознали пределе и људе. Уз Велимира је била и група ђака, међу њима и даље Живко Радивојевић.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Велимир је чешће посећивао кнегињу Јулију, него свог оца, са којим се налазио увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Кнез је био веома суздржан према њему, плашећи се да би га претераном пажњом размазио, што је био и чест обичај у то време, посебно са мушком децом.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Када је напунио седамнаест година (1866), на очев наговор је прешао у православну веру, а кум на крштењу му је био београдски [[митрополит Михаило]]. На крштењу је добио име Велимир Теодоровић. Теодоровић је било старо презиме [[Обреновићи|Обреновића]].{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр=70}} Од тада се увек потписивао као Велимир Михаило Теодоровић.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Израстао је у лепог младића, веома је личио на оца, како стасом и ликом, тако и бојом гласа, покретима и по нарави. Волео је поезију, био добар јахач и мачевалац.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, године [[1867]]. је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини [[Женева|Женеве]]. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант [[Александар Протић]].{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у [[Париз]]у, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија Нагоја, површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхену.
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у [[Минхен]]у.
 
Живот је посветио позоришту и уметности. Није се женио и није имао потомака.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Напрасно је умро у педесетој години. Сахранили су га његов собар и српски студенти у Минхену.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр=71}} Након Првог светског рата, на иницијативу Николе Пашића његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у једној капели на Новом гробљу у Београду.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
==Велимиријанум==
[[Датотека:Велимир Теодоровић (1865).jpg|230px|мини|лево|Велимир Теодоровић ([[1865]])]]
Једини је из породице Обреновић, који је своју имовину поклонио Србији.{{sfn|Бранка Павловић|2007|стр=18}} Према тестаменту из [[1889]]. за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]]. Тестамент је добио додатак [[1893]], по коме је оставио легат својој полусестри Терези Шустер, у облику суме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до [[1944]]. године.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Према његовој жељи, његово имање је требало да буде одвојено од државног имања. као задужбина, под именом „Велимиријанум“,{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр=71}} са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање „Негоја“ на основу пресуде румунске власти морало бити продато, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Године [[1905]]. краљ [[Петар I Карађорђевић]] је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био [[Никола Пашић]].{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Средствима задужбине је извшен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
 
Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда.{{sfn|Гордана Гордић|2012|стр=29}}
 
Задужбина је добро радила све до 1945.{{сб|Мира Софронијевић|2003}}
 
Из Другог светског рата је Велимиријанум изашао тешко оштећен, а након укидања Државног савета, [[1945]]. Министарство просвете , по наређењу Председништва Владе је комисијски преузео управу над задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Сачувани су документи о томе да је [[1957]]. Секретаријат за просвету исплатио помоћ основној школи у Горњем Милановцу и редакцији „Дечје новине“, при истој школи, као и да је последња помоћ из тог фонда јдодељена 1971. Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца.{{сб|Маријана Матовић|2004|стр=71}} Задужбина постоји и данас, али не функционише.
 
Велимираијанум је Београду имао своју зраду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен рестора, па су уклоњене и рупе.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
 
Умро је [[1898]]. године. Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] пренет је у [[Београд]] и сахрањен на Новом гробљу.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Велимир_Михаило_Теодоровић”