Протоколи сионских мудраца — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м кат.
Нема описа измене
Ред 6:
Највећи део текста „Протокола“ пореклом је из дела француског писца и сатиристе [[Морис Жоли|Мориса Жолија]] „Разговор између Макијавелија и Монтескјеа на ономе свету“, написаног [[1864.]] године као критика политике Наполеона Трећег<ref>http://links.jstor.org/sici?sici=0032-3497(197723)10%3A1%3C18%3ATTIHMJ%3E2.0.CO%3B2-D</ref>. Дело није антисемитског карактера нити се у њему спомињу Јеверји. Дијалог се води између Макијавелија, коме су у уста стављене идеје Наполеона Трећег и Монтескијеа, који говори са либерлних позиција. Поглавља Протокола од броја 1 до 19 прате Жолијев "Дијалог" од поглавља 1 до 17 на многим местима од речи до речи.
 
Један мањи део текста је преузет из романа „Бијариц“ [[Хермана Гедше]]а, написаног [[1868.]] године.<ref>http://www.jstor.org/view/00138266/ap020234/02a00240/0</ref> Гедше је роман објавио под псеудонимом "Сер Џон Редклиф". Једно поглавље у књизи је носило наслов "Јеврејско гробље у Прагу и Савет представника дванаест племена Израела" и објављено је посебно 1872. године у Санкт Петерсбургу као памфлет. Роман је настао под директним утицајем Жолијевог "РазговорРазговора" из кога је преписан знатан део материјала као и из романа "Јосип Балзамо" Александра Диме Оца. Сам Гедше је изгубио посао у пруској пошти 1848. године пошто је обелодањено да је фалсифиовао документа којима би доказао да је тадашњи кандидат на изборима радио против краља.
 
==Порекло фалсификата==
Председник руског Савета министара, Петар Столипин, је 1905. спровео истрагу и закључио да су протоколи протурени већ 1897. године. Он је резултате своје истраге саопштио цару Николају II који је, мада и сам антисемит, наводно изјавио да Протоколе треба конфисковати јер се не може "праведан циљ постићи прљавим средствима".<ref>[http://www.fedorov.ru/stolypin.html P. Stolypin's attempt to resolve the Jewish question] by Boris Fyodorov</ref><ref name=Burtsev1938> [http://www.jewniverse.ru/RED/Burtsev/BPSM-1-4.htm The Protocols of the Elders of Zion: A Proved Forgery] by [[Vladimir Burtsev]] (Paris, 1938) p.106 (Ch.4)</ref>
 
Порекло „Протокола“ је на Западу расветљено [[1920.]] године у Лондону<ref>http://www.jstor.org/view/00138266/ap020234/02a00240/0</ref> када је Енглески новинар Лусијан Волф (Lucien Wolf) открио у листу [[Тајмс]] да је текст готово у целости преузет из претходно наведена два рада. Највећи број историчара се слаже да је „Протоколе“ написао око [[1890.]] године Матвеј Головински, новинар руско-француског порекла, оперативац [[Охрана|Охране]], руске тајне полиције, и анти-семит.
Ред 17:
Лепекин тврди да налази показују да је агент Охране француз Анри Бинт био ангажован да плати израду. То је Бинт признао 1917. Сергеју Сватикову, тадашњем представнику валде Керенског када је овај дошао у Париз да разреши дужности бивше службенике Охране. Документе о Головинском и његовом налогу је 1925. бивши руски амбасадор, Василије Маклаков, предао америчкој фондацији Хувер док је Бинтов лични архив био купљен и држан у Прагу све док га СССР није преузео одатле 1946. године.<ref>http://www.phdn.org/antisem/protocoles/origines.html</ref>
 
26. новембра 1993. године, у Окружном суду у Москви (Черјомушински округ), суд, са председавајућом судијом Валентином Беликовом и члановима већа Буњином и Јаковљевом, по тужби десничарске групе "Памјат" против листа "Јеврејска газета", а после мишљења више стручњака, доноси пресуду да су "Протоколи" фалсификат и да се њихово штампање има сматрати антисемитизмом. Панел стручњака се састојао од три члана које су обе стране у спору одобриле и који нису били јеврејског порекла.<ref>www.intjewishlawyers.org/pdf/Justice%20-%201.pdf</ref>
==Утицај==
 
Линија 27 ⟶ 28:
* ''The Question of the Authorship of "The Protocols of the Elders of Zion"'' by Vadim Skuratovsky: Kiev, 2001. ISBN 966-7
* ''Protocols of Zion forger named'', Patrick Bishop, лист "Daily Telegraph", 19. новембар 1999, број 1638
* ''Forging Protocols'', Charles Paul Freund, часопис "Reason" , фебруар 2000.