Док је цар Манојло ратовао против Нормана, у Рашкој је избила побуна против византијске врховне власти коју је подржавао Геза. Већ [[1150]]. дошло је код реке [[Тара (река)|Таре]] до боја удружене српско-угарске и византијске војске, где је византијска војска извојевала победу. Идуће године је провалила у Угарску, освојила [[Земун]] и опустошила [[Срем]]. Како је исте године умро [[Конрад III]], цар Манојло Комнин је склопио мир са Гезом. Нови цар Светог римског царства [[Фридрих I Барбароса]] наставио је политику својих претходника и у циљу новог крсташког рата одржао савез са Манојлом.
У Угарској су затим настале компликације унутар саме Гезине родбине. Геза је за савладара узео свог сина [[Стефан III Угарски|Стефана III]], супротно очекивању своје браће. Гезин брат [[Стефан IV Угарски|Стефан]] је отишао у [[Константинопољ|Цариград]], а убрзо га је следио и други брат [[Ладислав II Угарски|Ладислав]]. Цар Манојло је сад поред Бориса имао Стефана и Ладислава као могуће претенденте на угарско престо. Дошло је до новог рата Угарске са Византијом. Геза је успео да придобије за нове савезнике Чешку и Манојловог брата од стрица [[Андроник I Комнин|Андроника Комнина]], византијског намесника [[Београд]]а и [[Браничево (тврђава)|Браничева]], који се надао да уз угарску помоћ преузме царску круну у Византији. Андроник је обећао Гези Београд, Браничево и [[Ниш]], а он би му за наузврат помогао да свргне Манојла. Геза је искористио византијски-нормански рат и са војском стигао до Браничева. Манојло је сазнао за Андроникову издају и бацио га у тамницу, а кад је Геза дознао да стиже византијска војска почео је да се повлачи. Византијска војска је напала Угарску и претрпела тежак пораз, при чему је погинуо Борис, један од претендента на угарско престо. Геза и Манојло су најпосле [[1153]]. склопили мир на пет година. [[Дунав]] и [[Сава]] су остале границе између Угарске и Византије, док је [[Рашка]] пала поново под византијску врховну власт.
