Бајазит II — разлика између измена

| опис_грба = Тугра султана Бајазита

}}

 

== Младост ==

Бајазит је син султана [[Мехмед II Освајач|Мехмеда II]] и [[Емине Гулбахар Хатун I|Емине Гулбахар]] султаније. Његова миљеница била је Гулбахар хатун са којом је имао старијег сина, принца Ахмеда и принца, касније султана, Селима I. Своје принчевско доба провео је као намесник у Амасији, из које је наследио престо након смрти његовог оца, султана Мехмеда II Освајача.

 

[[Датотека:Cem-in-italy.jpg|лево|мини|Принц Џем]]

Мехмед II је за собом оставио два сина. Старији, Бајазит, боравио је у Амасији. У доста лошим односима са својим оцем, принц је био у контакту са дервишким редом халветија. Таст Синан-паше, беглербега Анадолије, био је такође близак неким другим личностима које су имале утицај на јаничаре, попут везира Исах-паше, непријатеља великог везира. Иако Бајазит није имао везе са смрћу свога оца (Мехмед II Освајач преминуо је од последица гихта), чињеница је да су се на његовом двору у Амасији окупљале разне политичке струје чија се политика супротстављала политици Мехмеда II. Стога је природно што је Караманли Мехмед, иако је обавестио Бајазита о смрти султана Мехмеда II, подржавао његовог брата Џема, који је службовао у Коњи. Било је одређених личности код којих је Џем уживао симпатије. Али насупрот јакој струји свога брата, који је располагао редовном војском и моћним савезницима, он је као подршку имао непопуларног великог везира и локалне јаничарске трупе, као и локална туркменска племена која нису подржавала централну власт Османског царства.

Ако се изузму редовне обостране провале на угарској граници, султан је био миран. Још више га је смирило то што су му Напуљци маја 1499. године предали Џемово тело: Европљани више нису могли да га наведу да игра како они свирају. Све своје снаге усмерио је на млетачке поседе у Грчкој, решивши да заврши дело свога оца заузимањем тих енклава: убудуће ће море представљати границу са Републиком.

 

 

 

Иако је Фиренца искористила ситуацију да преко једне посредничке мисије издејствује трговачке повластице у Османском царству 1499. године, Венеција није била сасвим напуштена. Француска флота подржавала је Млечане од 1499. године. Односи Порте са Угарском су се погоршали, јер Угарска није желела да обнови примирје из 1500. године, а да уз њега не укључи и Венецију. Троструки антиосмански савез проглашен је 30. маја 1501. године, између Свете Столице, Венеције и Угарске, којој је додељена материјална помоћ како би се борила против Османлија. Хришћани су водили рат непрестаним упадима, што је само отежавало ситуацију у измученој Републици. Управо супротно, Млечани су заузели Кефалонију захваљујући шпанској помоћи (24. децембар 1500.), а острво Свете Мавре (Левкаду, 30. августа 1502.) уз помоћ папске флоте. Али, осим пиратских подухвата на Егејском мору, то су били једини успеси Венеције, која је изгубила Драч 1502. године.

Ситуација није престала да се погоршава. Незадовољан због све чешћих провокација, шах је, желећи да себи обезбеди савезника и ватрено оружје, послао понуду Венецији, што је изазвало дипломатску кризу између њега и Мамелука, који су, с друге стране, били забринути због португалских дејстава у Црвеном мору. То је била, почев од 1509. године, прилика за савезништво на мору са Османлијама. Поред свега, присталице кизилбаша никада нису били активнији у Анадолији. На помолу је била велика криза.

 

[[Датотека:Portrait of Sultan Bayezid II of the Ottoman Empire.jpg|лево|мини|Стари султан Бајазит II]]

Распад Анадолије, услед неспособности сенилног султана и његове свите, изазвао је политичку кризу и ривалство између потенцијалних наследника престола. Већ 1509. године, принц Коркут, човек исувише частан за политичара, незадовољан наименовањем у Амасији и у сукобу са великим везиром Хадим Али-пашом, нашао је уточиште у Египту, где је касније и умро. Са своје стране, принц Шахиншах, намесник Карамана, подржавао је кизилбаше и био у договру са шахом. Мурат, син принца Ахмеда, слично је деловао. Насупрот томе Селим, најспособнији од свих, био је веома забринут за будућност. Мрзео је шаха Исмаила, против кога се од почетка борио. Осећао је да мора брзо да делује. Осим тога, премештај његовог сина Сулејмана из Болуа у Кафу указао је на надмоћ принца Ахмеда, који је одбијао да дозволи да се у Болуу створи препрека на путу који је повезивао Амасију (где је он владао) са Истанбулом. Питање наследника Бајазита II било је отворено. Решен да делује, Селим се почетком 1511. године придружио свом сину у Кафи, одакле је тражио да му доделе санџак у Румелији, што је за једног османског принца дотад било незамисливо. Када је његов отац то одбио, уз подршку свог таста, кримског хана Менли Гираја, Селим је са војском кренуо ка Једрену, марта 1511. године.

{{низ

|пре=[[Мехмед II Освајач|Мехмед II]]

|после=[[Селим I]]

}}