Андроник II Палеолог — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м datum
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 7:
| пуно_име =
| датум_рођења = {{Датум рођења|1259|3|25|год=да}}
| место_рођења = [[Никеја|İznik]]
| држава_рођења =
| датум_смрти = {{Датум смрти|1332|2|13|1259||}}
Ред 33:
 
=== Лионска унија и последице ===
Михајло VIII је читаву владу посветио опоравку Царства чију је стару престоницу повратио тако да је морао да води опрезну политику према западним силама. Како би избегао поход [[Карло I Анжујски|Карла Анжујског]] на [[Константинопољ|Цариград]], Михаило је ушао у преговоре о црквеној унији са папством. У јануару [[1274]]. патријарх Јосиф I, који се у случају уније сада нашао у опозицији према цару, је притворен у манастир, и [[6. јул]]а исте године византијски емисари су у [[Лион]]у потписали унију са латинском црквим [[ЛионскаДруги унијалионски сабор|Лионску унију]]. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством. Цар је поново променио патријарха и овога пута омогућио избор присталице уније [[Јован XI Век|Јована XI Века]] и смену Јосифа чије су присталице постале познате као ''јосифити''. Византијско друштво и црква су се жестоко поделили и цар је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије. Са друге стране, полунезависни [[деспот]]и [[Епирска деспотовина|Епира]] и [[Тесалија (област)|Тесалије]] су иступили као бранитељи православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код [[Сицилија|сицилијанског]] краља Карла Анжујског.
 
Што се младог Андроника тиче, он је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком [[мађари|угарског]] краља Иштвана (Стефана) V 1274. године. Ана му је родила два сина, будућег [[Михајло IX Палеолог|Михајла IX]] (рођ. [[1277]]. године) и Константина, али је умрла [[1281]]. године. Брачни савез са [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарском]] био је необично важан у византијској [[балканско полуострво|балканској]] политици пошто се крајем 13. века [[Немањићи|Немањићка]] [[Србија]] показала као озбиљан такмац за превласт над [[Вардар|вардарском]] Македонијом. Српски краљ [[Стефан Урош II Милутин]] је [[1282]]. почетак своје владе обележио заузимањем [[Скопље|Скопља]] и Михајло је умро [[11. децембар|11. децембра]] исте године у току припрема за поход против [[Срби|Срба]].
Ред 45:
 
=== Обнова православља ===
Андроник је за очеву смрт сазнао у [[Селимбрија|Селимбрији]] на [[Мраморно море|Мраморном мору]] где је са 4000 [[Татари|татарских]] [[најамник]]а ковао план за поход против Тесалије. На вест о ургентним догађајима, Андроник је Татаре поверио војсковођи Михаилу Главасу Тархонијату кога је затим упутио против Срба, а сам се упутио у Цариград. У [[Константин Велики|Константиновом]] граду странка православних је већ ликовала због смрти цара који је сматран за [[јерес|јеретика]] и [[тиранија|тиранина]]. Андроник, који је и сам са оцем потписао неколико изјава оданости Лионској унији, сада је, зарад будућности [[династија|династије]] и сопственог положаја, врло брзо одбацио [[гркокатолицизам|унијатску]] политику. Андроников лични пријатељ Јован Век је смењен [[26. децембар|26. децембра]] са патријаршијског трона, док је сада стари и практично непокретни Јосиф враћен. Патријарх је сада наредио унијатском [[клер|клиру]] ускраћивање [[свете тајне|светих тајни]] у наредна три месеца, али су екстремнији [[епископ]]и и [[монаштво|монаси]] сада преузели на себе извршење правде. [[Свети синод|Синод]] одржан у Цариграду у јануару [[1283]]. одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској унији, а цару Михаилу VIII ускраћен је хришћански спровод, било какво [[реквијем|опело]] па чак и помен.
 
И поред одбацивања уније, цар ипак није задовољио све стране унутар цркве. Патријарх Јосиф је и даље био неприхватљив за арсените а самим тим ни Андроник није био легитимни владар и као син јеретика и као цар чије је [[крунисање]] [[1272]]. године обавио [[анатема|анатемисани]] патријарх. Када је Јосиф умро [[23. март]]а 1283. године [[Арсенијева шизма]] је продубљена пошто је цар обезбедио избор умереног и нестраначког кандидата [[Григорије II Кипранин|Григорија II Кипранина]] за новог патријарха. Међутим, даље Андрониково попуштање арсенитима, као што је рецимо био пренос Арсенијевих [[мошти]]ју у цариградски [[манастир]] [[андрија Првозвани|св. Андрије]], није донео жељене резултате. Поред тога, зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној [[Богородица|Богородичиној]] цркви у цариградској четврти Влахерни [[1285]]. године. Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у [[доктрина]]рим питањима православне теологије. Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну [[1289]]. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги [[аскеза|аскета]] [[Атанасије I]].
Ред 188:
|boxstyle_5=background-color: #9fe;
|1= 1. '''Константин Палеолог '''
|2= 2. [[Михајло VIII Палеолог|Михаило VIII Палеолог]]
|3= 3. [[Теодора Дукина Ватацина]]
|4= 4. Андроник Дука Палеолог