Википедија

Трибањ — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 31:
Након протеривања Османлија са велебитског простора, започело и насељаавање највећег броја данашњих породица у читавом Трибњу. Тако је сердар Стојан Јанковић у јесен 1684. године населио 131 особу из Лике у Шибуљину<ref>Александар Бачко ''Презимена далматинских Срба'', Београд 2008.</ref>, којма је убрзо стигла и помоћ у храни<ref>Бошко Десница - ''Историја котарских ускока'', Београд 1951.</ref>. Након разграничења с Аустријом, област велебитског Подгорја припала је Млетачкој републици.
=== Други светски рат ===
О положају српског становништва Трибња Шибуљине под НДХ и њиховом страдању у концентрационим логорима Јадовно у Лици и Слано на Пагу, највише пажње је посветио Павле М. Бабац<ref>Павле М. Бабац - ''Велебитско Подгорје 1941. - 1945.), Београд, 1965. и 2003.</ref>.
 
СрпскоСрби становништвоиз Трибња Шибуљине јесу знатнотешко страдалопострадали одтоком [[усташе|усташа]]Другог светског рата, понајвише у [[Другиусташком концентрационом логору Слано на острву Паг. Прва хапшења Срба започела су већ у априлу месецу 1941. године и одвођење на стратиште у Јадовно. Међу њима је био и Серђо Пољак, који је, упркос лакшем рањавању, успео да се извуче из јаме и побегне на сигурно. Те среће нису били браћа Илија и Јован Лукић, Драган Лукић, Владимир Бабац, отац и син Душан и Филип Мариковић светските рат|Другомстари свјетскомИсо рату]]Штрбо.<ref>[http://pravoslavlje.spc.rs/broj/973/tekst/pravoslavlje-na-severnom-jadranu/print/lat Православље на северном Јадрану], Приступљено 23. 4. 2013.</ref>
 
Нови талас страдања започео је 2. августа 1941. године, када су усташе направиле обруч око Шибуљине и заседе по Велебиту. Том приликом је ухваћено преко стотину Срба који су потом утамничени у цркви Св. Аранђела Михајла. Уследила су силовања жена и пребијање мушкараца и пљачкање имовине ухапшених. Трагови крви, видљиви и до данашњих дана, нису остали скривени ни после вишеструких бојења зидова цркве. Спомен плоча постављена на спољашњем зиду цркве, као подсетник на овај злочин, данас је разбијена на више делова. Део Шибуљчана се скривао по Велебиту покушавајући тако избећи усташке патроле. Они који су им успели побећи, спас су нашли у селима Равних Котара или Ражанцу.
По свом бандитском раду против Срба нарочито се истицао дон Крсто Јеленић, жупник из села Пољица код Задра. Под његовим вођством једна усташка банда провалила је у православно село Трибању у Равним Котарима и оплаљчкала богату православну цркву, а опљачкане ствари дала жупнику који их је понео са собом. Јеленић је затим наредио свему православном свештенству да се сакупи код цркве да би му се тобоже, саопштило шта има даље да ради и да се никоме никакво зло неће догодити. Млађи свет је наслутио шта жупник спрема па се сплавовима, чамцима и пливањем пребацио преко канала у Ражанац на териториу окупирану од Италијана, и тако спасе сигурне пропасти. Међутим око 120 људи, жена и деце дошло је код цркве. Усташе су их натерале да уђу унутра, тобоже да се у њој сместе и доморе. Како је у цркви могло стати само 80 особа, остатак су усташе одвојиле и поделиле у две групе: девојчице и девојке од 12-20 година увели су у кућу Јована и Душана Маринковића – Тишлера а остале одвели до рта Пунта Шибуљина, ту све поклали, везали их жицом за камен и бацили у море. Затим су се вратили затвореним девојкама и стали их мучити. Прво су их силовали, затим уживали у најразноврснијим первезитетима над овим младим створењима. Између осталог уживали су и у томе да девојчицама и девојкама у утробу гурају пиштоље или им на левак сипају морску воду унутра. На крају усташе су их поубијали , везали их жицом за камење и одвезили цамцем до Пунта Шибуљине и бацили у море. На цркви су усташе закључале врата и поставили стражу да не би случајно ко покушао да побегне или да им не би ко споља дотурио хране или воде. За време док су Срби били у цркви и гладни и жедни, усташе су „у пароховом стану и по пароховој авлији славили оргије: пекли су отету српску јањад и телад и испијали српско вино. Сваког трећег дана су отварали цркву, и из ње износили мртве или оне који су били већ на издисају. И њих су све везали жицом за камен и бацили у море. Када су дванаестог дан изнели и последњег мртвог Србина и бацили га у море, усташе су „потпуно уништиле иконостас, слике, црквене клупе, и барјаке“, цркву закључали и кључ са собом понели. Интересантно је овде напоменути како се у народу прича да се „да се онако затворена и онако опустошена православна црква сама отворила, и да је католички пук поверовао да се чудом сама отворила. Та вјера се у чудо појача, када је, наскоро после тога, ударио гром у близину цркве, па на вратима расекао жицу којом је као изнад свих ранијих затвора, био осигуран улаз. Црквена врата су се на тај начин поново отворила, а тамошњи хрватски католички пук почео да ходочасти и да на голим коленима обилази православну цркву, да се бије по прсима и да покајнички уздише. Јеленић је такође денуцирао Србе сељаке из Пољица код италијанских власти.
 
После три дана мучења, заточеници су транспортовани бродом до логора Слано на Пагу. Логор је подигнут током маја месеца 1941. године, ''на голом камену'', површине око 1.500 m², окруженом бодљикавом жицом. Командант логора био је Иван Девчић Пивац из Луковог Шугарја, уједно и заповедник 13. усташке бојне.
 
О злочинима почињеним августа 1941. године, после рата сведочило је више особа.<ref>Павле М. Бабац - ''Велебитско Подгорје 1941. - 1945.), Београд, 1965. и 2003.</ref>.
 
{{навод|Међу нама је било доста жена, нејаке дјеце и стараца. Мога стрица Дмитра, који је био стар 78 година и слаб на ногама, вукли су за браду кад није могао ходати. На путу до наше цркве искористила сам прилику и побјегла у планину и у једној се јами скривала два дана. Пет дана сам се скривала у јамама, а пет ноћи пјешачила док нисам дошла у Обровац. У Обровцу сам остала 11 дана, а онда сам скупа с још неколико стотина Личана превезена у Задар. Када сам рујна 1941. из Задра дошла у наше село, у цркви сам видјела крваве трагове. У поповој кући сам нашла нешто одјеће моје браће која су тада страдала. Одјећа је била крвава. Ја сам је покупила, однијела и закопала у земљу. Чула сам од једних рибара из Кали како су једног дана, вукући мрежу негдје близу отока Пага, извукли 13 лешева, међу којима су препознали леш Максима Пољака пок. Симе, који је страдао о Илињу 1941.|Милица (Јандре) Бабац|}}
 
{{навод|Познато ми је из властитог опажања да су усташе почетком липња 1941. па даље, кроз два до три мјесеца, догонили народ пјешице и камионима из Госпића у Карлобаг, а из Карлобага на оток Паг, у Слану. Превозили су народ дан и ноћ. Народ цијелог мјеста Карлобага, као и ближе и даље околине, говорио је да су усташе интерниране људе у логору Слана тукли и клали. Колико је народа потучено, није ми познато, али је свакако морало бити много.|Јуре Томљеновић из Карлобага|}}
 
Списак осталих Срба из села Трибањ Шибуљине страдалих у геноциду 1941. године.<ref>Павле М. Бабац - ''Велебитско подгорје 1941.-1945.'', Београд 1965. / 2003.</ref><ref>jadovno.com</ref>
 
1 АЛЕКСА Павла БАБАЦ
2 ЈЕЛЕНА Алексе БАБАЦ
3 АНИЦА Алексе БАБАЦ
4 МАРИЈА Марка БАБАЦ
5 ДМИТАР Марка БАБАЦ
6 ПЕТАР Дмитра БАБАЦ
7 АНДРИЈА Марка БАБАЦ
8 ТОДОР Андрије БАБАЦ
9 ЈЕКА Симе БАБАЦ
10 ПЕРА Јована БАБАЦ
11 СМИЉАНА Николе БАБАЦ
12 СМИЉАНА Тодора БАБАЦ
13 ЂУРО Тодора БАБАЦ
14 НИКОЛА Андрије БАБАЦ
15 ЂУРО Андрије БАБАЦ
16 ДРАГИЦА Андрије БАБАЦ
17 ДУШАН Тодора БАБАЦ
18 ЈОВАН Филипа ЛУКИЋ
19 МАНДА Симе ЛУКИЋ
20 МАНДА Јована ЛУКИЋ
21 МАРКО ЛУКИЋ
22 НИКОЛА Јована ЛУКИЋ
23 АНА Миле ЛУКИЋ
24 СОЊА Миле ЛУКИЋ
25 ДАВОРИН Миле ЛУКИЋ
26 БОЖО Николе МАРИНКОВИЋ
27 НИКОЛА Николе МАРИНКОВИЋ
28 ЉУБИЦА Владете МАРИНКОВИЋ
29 МИЛИЦА Луке МАРИНКОВИЋ
30 НИКОЛА Николе МАРИНКОВИЋ
31 БОСИЉКА Николе МАРИНКОВИЋ
32 ЈОВАН Николе МАРИНКОВИЋ
33 БОЖИЦА Јована МАРИНКОВИЋ
34 ФИЛИП Раде МАРИНКОВИЋ
35 МАНДА Филипа МАРИНКОВИЋ
36 ФИЛИП Филипа МАРИНКОВИЋ
37 ДАРИНКА Филипа МАРИНКОВИЋ
38 РАДА Даринке МАРИНКОВИЋ
39 СТОЈА Филипа МАРИНКОВИЋ
40 МАРИЈА Николе МАРИНКОВИЋ
41 ДАРИНКА Миле МАРИНКОВИЋ
42 ШПИРО Раде МАРИНКОВИЋ
43 МАРТА Јована МАРИНКОВИЋ
44 НИКОЛА Јована МАРИНКОВИЋ
45 ВЕРА МАРИНКОВИЋ
46 ЉУБИЦА Паве МАРИНКОВИЋ
47 ЉУБИЦА Боже МАРИНКОВИЋ
48 ЉУБА Николе МАРИНКОВИЋ
49 ДАРИНКА Николе МАРИНКОВИЋ
50 АНИЦА Луке ПОЉАК
51 ТРИВУН Луке ПОЉАК
52 ДМИТРА Тривуна ПОЉАК
53 ДРАГИЦА Тривуна ПОЉАК
54 ДАНИЛО Тривуна ПОЉАК
55 НИКОЛА Јована ПОЉАК
56 ЈУРКА Николе ПОЉАК
57 ЛУКА Ђуре ПОЉАК
58 ЈОВАН Ђуре ПОЉАК
59 АНИЦА Ђуре ПОЉАК
60 СТОЈА Јована ПОЉАК
61 ЂУРО Алексе ПОЉАК
62 МАКСИМ Симе ПОЉАК
63 МАРТА Максима ПОЉАК
64 ЛУКА Симе ПОЉАК
65 МИЛИЦА Луке ПОЉАК
66 ЛАЗО Луке ПОЉАК
67 ПАВИЦА Марка ПОЉАК
68 ЂУРО Марка ПОЉАК
69 МАРКО Марка ПОЉАК
70 ДАНИЦА Марка ПОЉАК
71 ЈЕКА Марка ПОЉАК
72 МИЛЕ Марка ПОЉАК
73 МАНДА Миле ПОЉАК
74 ИКА Миле ПОЉАК
75 ДАНИЦА Дане ПОЉАК
76 НИКОЛА Ђуре ПОЉАК
77 МАНДА Николе ПОЉАК
78 ТОДОР Николе ПОЉАК
79 ДАРИНКА Тодора ПОЉАК
80 МИЛЕ Тодора ПОЉАК
81 МИЛИЦА Тодора ПОЉАК
82 МАНДА Тодора ПОЉАК
83 АЛЕКСА Јована ПОЉАК
84 МАНДА Алексе ПОЉАК
85 ПЕТАР Јована ПОЉАК
86 ЈЕКА Петра ПОЉАК
87 ЉУБИЦА Васе ПОЉАК
88 БОЖИЦА Васе ПОЉАК
89 НИКОЛА Васе ПОЉАК
90 ЂОРЂЕ Дмитра ПОЉАК
91 ДУШАНКА Луке ПОЉАК
92 БРАНКО Јакова ПОЉАК
93 ИЛИЈА Боже ПРОДАН
94 МАНДА Илије ПРОДАН
95 БОЖО Илије ПРОДАН (62 год)
96 БОЖО Илије ПРОДАН (33 год.)
97 БОЈА Боже ПРОДАН
98 ЛАЗО Саве ПРОДАН
99 МАНДА Боже ПРОДАН
100 ПЕТАР Алексе ШТРБО
 
Становништво Трибња Шибуљине је пострадало и током грађанског рата у Југославији па је данас у селу врло мали број предратних породица.
== Култура ==
У Трибњу Шибуљини се налази српска православна црква '''Св. Архангела Михајла''' из 1865. године, подигнута у време епископа Стефана Кнежевића и православна капела Свете Тројице на гробљу, подигнута 1830. године, највероватније на темељима рановизантијског периода<ref>Мартина Дуболнић - ''Argyruntum и његов териториј у антици'' (Завод за повијесне знаности ХАЗУ у Задру, св. 47/2007)</ref>. У насељу Трибањ Крушчица се налази римокатоличка црква и '''Св. Анте Падованског''', а црква '''Св. Марије Магдалене''' у истоименом насељу.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Трибањ”