Доњи Краји — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Bot: Pretvaranje običnih izvora koristeći ref imena da bi se izbjegli duplikati (pogledaj također FAQ) |
м Разне исправке |
||
Ред 17:
Назив „[[Босна]]“ по први пут срећемо у делу [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII Порфирогенита]], [[De administrando imperio]] (Спис о народима). Дело је писано између 948. и 952. године{{sfn|Максимовић|1972|p=25}}. Порфирогенит пише да су се од седам насељених градова у унутрашњости, два, Котор и Десник, налазила у саставу Босне. Босна је тада представљала само географски појам обухватајући долину истоимене реке. [[Салинес]], који се изедначава са средњовековним [[Соли (област)|Солијем]], односно данашњом [[Тузла|Тузлом]], није припадао првобитној Босни<ref>{{harvnb|Благојевић|2002|pp=38-44}}</ref>. Поргирогенит 32. поглавље свог дела, у коме је описана [[Кнежевина Србија (средњи век)|најстарија историја Срба]], завршава доласком на власт кнеза [[Часлав Клонимировић|Часлава]]. Часлав је био савременик Порфирогенита. Могуће да је као завршни догађај Порфирогенит одредио смрт [[Прво бугарско царство|бугарског]] цара [[Симеон I|Симеона]]<ref>{{harvnb|Максимовић|1972|pp=30-2}}</ref>. Крај Часлављеве владавине познат је само по легендарним казивањима у [[Барски родослов|Барском родослову]] (Летопису попа Дукљанина). У Босну је продро мађарски кнез [[Киз (кнез)|Киз]] пљачкајући и пустошећи земљу. Часлав га је поразио у дринској жупи. Киз је погинуо у бици. Жељни освете, Мађари су покренули нов поход. Овога пута борбе су вођене у сремској области, у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен. По наговору удовице претходног мађарског главара, удављен је у Сави. Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, али не због тога што је она изумрла већ због тога што о њој нема вести. Оно што се у Летопису казује о наводним Часлављевим наследницима фантастично је и не одговара општим приликама тога времена<ref>Летопис попа Дукљанина (1088). стр. 125</ref><ref>{{harvnb|ИСН|1999|pp=160-166}}</ref>{{sfn|Благојевић|2002|p=60}}.
У изворима се наводи да је хрватски краљ [[Михаило Крешимир II]] око 969. године опљачкао жупе Ускопље, Пливу и Луку. Поменуте жупе су језгро из којег ће се развити „земља“ Доњи Краји{{sfn|Мргић|2002|p=32}}.
Босна је крајем 10. века ушла у састав [[Самуилово царство|државе]] македонског цара [[Самуило (цар)|Самуила]], потом [[Византијско царство|Византијског царства]] под [[Василије II Бугароубица|Василијем II]], а касније и у састав [[Дукља|Дукље]] под краљем [[Константин Бодин|Константином Бодином]]. До 1138. године Босна је ушла у састав [[Угарско краљевство|Угарског краљевства]]<ref>{{harvnb|Ћирковић|1964|pp=27-8}}</ref>. Први по имену познати владар Босне је [[Борић]] кога помиње [[Јован Кинам]] у својој хроници описујући Византијско-угарски рат средином 12. века. Борић се борио на страни Угара приликом [[Опсада Браничева (1154)|опсаде Браничева]] 1154. године<ref>Византијски извори 2 (2007)
=== Настанак Доњих Краја ===
Ред 38:
Стефан II Котроманић (1322-1353) је окупио све босанске земље под својом влашћу, најпре земљу Босну, а потом и Усору и Соли (као бан се појављује у документу из 1323. године што је доказ да Драгутинов наследник [[Стефан Владислав II|Владислав]] није владао овим територијама){{sfn|ИСН|1999|p=497}}. Од Хрватинића му је најпре пришао Павле Хрватинић који се у Стефановој повељи помиње већ 1323. године. Владао је жупом Земуник и тамо је имао свог казнаца и дијака. Стефан Котроманић, међутим, није желео да титулу кнеза Доњих Краја да ниједном од Хрватинића већ је са сваким успоставио посебне односе<ref>{{harvnb|Мргић|2002|pp=55-6}}</ref>. Најстарији Хрватинов син, Вукослав, издао је 1325. године повељу као „кнез кључки“. Поред Кључа, Стефан му је повељом из 1326. године даровао жупе Врбању и град Котор (Котор Варош). Вукослав је добио судски и управни имунитет у својим областима, а Стефану је дуговао само војну службу. Повељом из 1329. године Стефан је Вукославу потврдио одредбе прве повеље пред представницима [[Црква босанска|цркве босанске]]<ref name="automatski generisano2" /><ref>{{harvnb|Мргић|2002|pp=45-6}}</ref>.
Трећи Хрватинов син, Вукац, владао је у жупи Врбање са [[Котор Варош|Котором]]<ref name="automatski generisano3">{{harvnb|Мргић|2002|pp=65-71}}</ref>. Такође је уживао управни и судски имунитет. Породици Хрватинића је могуће припадао и [[Гргур Стјепанић]] који се 1330. године нашао на бугарском двору где је, као представник босанског двора, успешно окончао преговоре око склапања брака између бана Стефана и бугарске принцезе<ref>{{harvnb|Мргић|2008|pp=69-72}}</ref>.
Цепање породице Хрватинића на гране нарочито је изражено у последњој повељи бана Стефана из 1351. године којом [[Павле Вукославић|Павлу]] и [[Вук Вукославић|Вуку]], наследницима кнеза Вукослава, потврђује баштинске поседе. Град Кључ је припао трећем сину, [[Влатко Вукославић Хрватинић|Влатку Вукославићу]]. Поред Вукославића, касније су своја права над Бањицом истакли и Павловићи (синови кнеза Павла) као и Влатко Вукославић. Власт бана Стефана осећала се у жупама које нису дате Хрватинићима на управу (Ускопље, Плива, Лука, Лушци){{sfn|Мргић|2008|p=56}}.
Ред 50:
[[Влатко Вукославић]], који је остао веран бану Твртку, добија од њега гаранције да неће одговарати за неверство свога рођака. Ово је веома значајан податак јер говори о постојању реалне опасности да читав род одговара за једног свог члана. Овде видимо да је дошло до преласка са колективне на индивидуалну одговорност. Такву промену је неколико година раније забележио и [[Српско царство|српски]] [[Цар Срба и Ромеја|цар]] [[Душан Силни|Душан]] у свом [[Законик цара Душана|Законику]] из 1349. године (чл. 52). Уобичајена казна за неверу, која је била резерват владаревог суда, је конфискација имовине, а често и смрт{{sfn|Мргић|2002|p=65}}.
Упркос великом проширењу на Хум, жупу Земуник и град Гламоч, Лајош је 1363. године покренуо рат против Твртка са циљем заузимања нових територија. Оправдање је поново нашао у сукобу са јеретицима. Ратне операције вођене су углавном на простору земаља Соли и Усоре. Поход угарског краља завршен је неуспехом, али је Лајош својој врховној власти потчинио Влатка Вукославића. Влатко прелази на страну угарског краља и уступа му Кључ у замену за неке територије у Угарској. Од Хрватинића је једино грана Вукца Хрватинића остала верна босанском бану. Твртко је Вукцу доделио јако утврђење Сокол у Усори. У саставу државе кнеза Вукца била је 1373. године и жупа Трибова у долини Црне Ријеке, у близини [[Мркоњић Град]]а. Вукац је отприлике у то време добио титулу великог војводе босанског. По последњи пут у изворима, син Хрватина се помиње 1378. године<ref name="automatski generisano3" />. Краљ Твртко је две године касније издао повељу којом његовом најстаријем сину Хрвоју дарује војводство његовог оца. Саветујући се са властелом, бан је утврдио да је [[Хрвоје Вукчић Хрватинић|Хрвоје]] достојан да наследи свога оца. Хрвоје је од Твртка добио титулу „војводе Доњих Краја“. За разлику од свог претходника који је избегавао да власт у читавој земљи Доњи Краји стави у руке једног Хрватинића, Твртко је обновио ову владарску титулу која се последњи пут у изворима јавила 1299. године.
{{Хрватинићи}}
| |||