Мери Шели — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 75:
{{цитат|Најдражи, моја беба је мртва — дођи што пре можеш да ме видиш. Желим да те видим — била је савршено добро када сам отишла на спавање — пробудила сам се током ноћи да је подојим, али се чинила да спава толико чврсто да нисам хтела да је будим. Била је мртва већ тада, али нисмо знали пре јутра — по њеног изгледу вероватно је умрла од грчева — Да ли ћеш доћи — ти си тако мирно створење и Шели се боји грознице због млека — пошто нисам више мајка сада.<ref>Quoted in Spark, 45.</ref>}}
 
Губитак детета изазвао је акутну депресију код Мери, коју су прогониле визије њене бебе; али, она је опет затруднела и опоравила се до лета.<ref>{{harvnb|St. Clair||p=375}}</ref><ref>{{harvnb|Spark||pp=45, 48}}</ref> Са оживљавањем Шелијевих финансија након смрти његовог деде, Биша Шелија, пар је отишао на одмор у [[Торки (Енглеска)|Торки]], а након тога изнајмио кућу на два спрата у [[Бишопсгејт]]у.<ref>{{harvnb|Sunstein||pp=93–94, 101}}</ref><ref>{{harvnb|Seymour|2000|pp=127–28, 130}}</ref> Мало тога је познато о Мерином животу из тог доба, с обзиром да је њен дневник из периода од маја 1815. до јула 1816. изгубљен. У Бишопсгејту је Шели написао своју поему ''[[Аластор]]'', а Мери се је породила 24. јануара 1816. године. Дечак је добио име Вилијам, по њеном оцу, а ускоро је добио и надимак „Вилмаус”. У свом роману ''[[Последњи човек]]'' ({{јез-лат|The Last Man}}) Мери је замишљала и присећала се Бишопсгејта као рајског врта.<ref>{{harvnb|Sunstein||pp=101–103}}</ref>
 
=== Женевско језеро и ''Франкенштајн'' ===