Палата Србије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 32:
|референце =
}}
'''Палата Србије''', позната по ранијим називима '''Палата Федерације''' и '''Зграда Савезног извршног већа''' ('''СИВ''' и '''СИВ 1''')
Изградања Палате је почела јуна [[1947]]. године, према пројекту израђеном на основу првонаграђеног конкурсног решења тима загребачких архитеката, који су чинили Владимир Поточњак,<ref>О Владимиру Поточњаку видети: #http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=49774 приступљено 28.03.2016.</ref>Антон Улрих, Златко Најман и Драгица Перак<ref>Б. Мишић, Палата Савезног извршног већа у Новом Београду. Историја грађења. Од Преседништва владе ФНРЈ до Палате „Србија“, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2011.</ref>, међу првим објектима на Новом Београду. Као главни критеријум за избор овог пројекта на конкурсу жири је истакао његову функционалност и монументални карактер. Њиме је било предвиђено подизање монументалне слободностојеће палате са основом у облику слова Н. У стилском погледу представља синтезу два принципа – модернистичког, блиског корбизијанском схватању архитектуре и монументалног, који се ослања на примере совјетског градитељства социјалистичког реализма. Изградња је прекинута [[1949]]. године до када је изведена само скелетна конструкција бочних крила и делимично конструкција средишњег дела објекта. Вишегодишњи прекид радова настао је као последица друштвено-политичких промена крајем пете деценије прошлог века, што је утицало на коначан изглед грађевине током наставка радова. Палата је првобитно замишљена као део ансамбла јавних грађевина, али је такав програм редукован доношењем Генералног урбанистичког плана Београда [[1950]], према којем је уз хотел „Југославија”, остала усамљена на потезу уз десну обалу Дунава. Са одлуком о наставку радова, дорада пројекта поверена је београдском архитекти Михаилу Јанковићу<ref>О Михаилу Јанковићу видети: З. Маневић (ур), Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999; S. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II tom: Arhitekti, Beogrаd 2005.</ref>и пројектном бироу „Стадион”, под чијим надзором је објекат и реализован у периоду од [[1955]]. до [[1961]]. године. Зграду су, на насутом и песковитом тлу, градиле [[Радна бригада|омладинске радне бригаде]] из читаве [[Југославија|Југославије]]. На конкурсу је победио четворочлани тим загребачких архитеката на челу са Владимиром Поточњаком (Антон Улрих, Златко Нојман, Драгица Перак). По Поточњаковој смрти 1952. градња је обустављена, да би је 1956. наставио архитекта [[Михаило Јанковић]], значајно изменивши првобитан план додавањем нових елемената. Пројекат архитекте Јанковића и његовог тима унео је значајне измене како у унутрашњој организацији, тако и у спољашњем обликовању грађевине. Из првобитног пројекта задржао је урбанистичку диспозицију, основне мере и међусобне односе појединих трактова, док су главне измене настале у унутрашњој организацији простора. Према измењеном пројекту изведен је централни део са свечаном салом, сви анекси око зграде, ентеријер и обрада фасада. Премештањем позиције свечаног улаза на јужну страну, читав објекат је, уместо према реци, добио наглашену оријентацију према будућем насељу. Новим програмом уређења унутрашњости палате предвиђено је, поред репрезентативне сале смештене на првом спрату новопројектованог анекса, још низ помоћних салона, сала за одржавање седница, двадесет и осам кабинета за чланове Савезног извршног врћа, око шездесет канцеларијских просторија за администрацују као и пратећи програм гаражирања аутомобила.
|