Мери Шели — разлика између измена

Мери Шели је рођена као Мери Вулстонкрафт Годвин у [[Самерс Таун (Лондон)|Самерс Тауну]], [[Лондон]], дана [[30. август]]а [[1797]]. године. Била је друго дете феминистичког филозофа, просветитеља и писца [[Мери Вулстонкрафт]] и прво дете филозофа, романописца и новинара [[Вилијама Годвина]]. Њена мајка умрла је од породиљске грознице убрзо након што је Мери рођена, тако да је Годвин остао сам да се брине о Мери и њеној старијој полусестри [[Фени Имлај]], која је била ћерка Мери Вулстонкрафт и америчког шпекуланта [[Гилберт Имлај|Гилберта Имлаја]].{{sfn|Seymour|2000|pp=28–29}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=176–78}} Годину дана након смрти своје супруге, Годвин је објавио ''[[Мемоари аутора Одбране права жена|Мемоаре аутора Одбране права жена]]'' ({{јез-ен|Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman}}, 1798), које је сматрао искреним и саосећајним изразом поштовања. Међутим, како су мемоари открили аферу Вулстонкрафтове и њено ванбрачно дете, дело је виђено као шокантно. Мери Годвин читала је ове мемоаре и мајчине књиге и неговала је успомену на своју мајку.{{sfn|St. Clair|1989|pp=179–188}}{{sfn|Seymour|2000|pp=31–34}}<ref>Clemit, "Legacies of Godwin and Wollstonecraft" (CC), 27–28.</ref>

 

 

Годвинови су заједно основали издавачку фирму под називом ''М. Џ. Годвин'' која је продавала књиге за децу, као и канцеларијски материјал, мапе и игре. Ипак, бизнис није био баш профитабилан, па је Годвин био приморан да позајми знатне суме како би фирму одржао у животу.{{sfn|St. Clair|1989|pp=283–87}} Он је настављао да узима нове позајмице како би вратио оне старе, што је само доводило до нових проблема. До 1809. године, бизних Годвинових био је на ивици неуспеха и био „скоро очајан”.{{sfn|St. Clair|1989|p=306}} Годвин је био спашен дужничког затвора захваљујући својим филозофским следбеницима, међу којима је био и [[Френсис Плејс]], који је наставио да му позајмљује новац.{{sfn|St. Clair|1989|pp=308–9}}

Мери се је вероватно први пут срела са радикалним песником и филозофом [[Перси Биш Шели|Персијем Бишем Шелијем]] између два своја боравка у Шкотској.{{sfn|Bennett|1998|p=17}}{{sfn|St. Clair|1989|p=357}}{{sfn|Seymour|2000|p=89}} Када се је по други пут вратила кући 30. марта 1814. године, Шели је већ био напустио своју супругу и редовно је посећивао Годвина, ком је обећао да ће му помоћи да отплати дугове.{{sfn|Sunstein|1991|pp=70–75}}{{sfn|Seymour|2000|p=88}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=329–35}} Шелијев радикализам, посебно његови економски ставови, које је упијао из Годвинове ''Политичке правде'' ({{јез-ен|Political Justice}}, 1793), отуђио га је од његове аристократске породице: породица је од њега тражила да следи традиционалне узоре земљишне аристократије, а он је, насупрот томе, желео да донира велику суму породичног новца који би наменио плановима за помоћ хендикепиранима. Шели је због тога имао проблема, јер није могао да приступи новцу све док није наследио имање, пошто његова породица није желела да он троши новац на пројекте „политичке правде”. Након неколико месеци обећавања, Шели је рекао Годвину да он неће моћи да отплати све његове дугове. Годвин је тада био љут и осећао се изданим.{{sfn|St. Clair|1989|p=355}}

 

 

 

[[Датотека:Portrait of Percy Bysshe Shelley by Curran, 1819.jpg|мини|лево|alt=Half-length oval portrait of a man wearing a black jacket and a white shirt, which is askew and open to his chest.|[[Перси Биш Шели]] био је инспирисан радикализмом Годвинове ''Политичке правде'' (1793). Када је песник Роберт Саути упознао Шелија, осећао се као да види себе из 1790-их.{{sfn|St. Clair|1989|p=318}} (портет израдила [[Амелија Куран]], 1819.)]]

=== Женевско језеро и ''Франкенштајн'' ===

[[Датотека:FrankensteinDraft.jpg|мини|десно|alt=Handwritten manuscript of Frankenstein.|Део рукописа ''Франкенштајна'']]

 

{{цитат|Видела сам бледог студента порочних вештина како клечи покрај ствари коју је саставио. Видела сам грозну опсену испруженог човека, и онда, помоћу рада неког снажног мотора, он је показао знаке живота и покренуо се мучним, полувиталним знацима живота. Застрашујуће, него како; крајње застрашујућа била би последица настојања било ког човека да се руга чудесном механизму Створитеља света.{{sfn|Spark|1987|p=157}}{{напомена|Симор тврди да докази се из Полидоријевих дневника супротстављају са Мерином тврњом да је она сама дошла на идеју (157).}}}}

 

Након њиховог повратка у Енглеску, Мери и Перси су се — заједно са Клер Клермонт, која је изнајмила стан у близини — преселили у [[Бат (Самерсет)|Бат]], где су се надали да ће Клерину трудноћу држати у тајности.{{sfn|Sunstein|1991|pp=124–25}}{{sfn|Seymour|2000|p=165}} Тамо је Мери примила два писма од своје полусестре Фени Имлај, која се жалила како несрећно живи; дана 9. октобра Фени је написала „узнемирујуће писмо” из Бристола које је навело Персија да ужурбано оде у потрагу за њом, али безуспешно. Сутрадан, 10. октобра ујутру, Фени Имлај је пронађена мртва у соби једне крчме заједно са опроштајном поруком и боцом [[лауданум]]а. Дана 10. децембра, Персијева прва жена, Харијет Вестбрук, пронађена је удављена у језеру у [[Хајд парк (Лондон)|Хајд парку]], Лондон.{{sfn|St. Clair|1989|p=413}}{{sfn|Seymour|2000|p=175}} Оба самоубиства била су заташкана. Харијетина породица омела је Шелијеве покушаје — које је Мери у потпуности подржавала — да преузме старатељство над Харијетином децом. Његови адвокати саветовали су га да ће се случај знатно олакшати уколико се он буде венчао, па су се Мери, која је опет била трудна, и он венчали 30. децембра 1816. године у Лондону.{{sfn|Sunstein|1991|p=129}}{{sfn|St. Clair|1989|pp=414–15}}{{sfn|Seymour|2000|p=176}} Мерини родитељи били су присутни на свадби и њихово венчање означило је крај лоших односа.{{sfn|Spark|1987|pp=54–55}}{{sfn|Seymour|2000|pp=176–77}}

 

 

Почетком лета 1817. године, Мери је завршила ''Франкенштајна'', који је анонинмно објављен јануара наредне године. Читаоци и критичари претпоставили су да је то било Персијево дело, с обзиром да је књига објављена са његовим предговором и била је посвећена његовом политичком хероју Вилијаму Годвину.{{sfn|Seymour|2000|p=185}}{{sfn|Sunstein|1991|pp=136–37}} У Марлоуу је Мери редиговала заједнички дневник писан током њиховог заједничког путовања из 1814. године, додајући материјал написан у Швајцарској 1816. године и Персијеву поему ''Мон Блан'' ({{јез-ен|Mont Blanc}}). Резултат свега тога била је ''Историја шестонедељне туре'' ({{јез-ен|History of a Six Weeks' Tour}}), објављена новембра 1817. године. Те јесени, Перси је често одлазио од куће у Лондон како би избегао зајмодавце. Претња дужничким затвором, у комбинацији са лошим здрављем и претњом да изгубе старатељство над децом, допринели су одлуци да пар напусти Енглеску и отпутује у [[Италија|Италију]] 12. марта 1818. године и поведе Клер и Албу са собом.{{sfn|Spark|1987|pp=60–62}}{{sfn|St. Clair|1989|p=443}}{{sfn|Sunstein|1991|pp=143–49}}{{sfn|Seymour|2000|pp=191–92}} Нису имали намеру да се враћају назад.{{sfn|St. Clair|1989|p=445}}

[[Датотека:WilliamShelley.jpg|мини|десно|alt=Black-and-white half-length portrait of a toddler, wearing a small shirt that is falling off of his body, revealing half of his chest. He has short blonde hair and is holding a rose.|Вилијам ''Вилмаус'' Шели, насликан непосредно пре своје смрти од маларије 1819. године (аутор [[Амелија Куран]], 1819)]]

Један од првих задатака приликом доласка у Италију био им је да Бајрону, који је живео у [[Венеција|Венецији]], предају Албу. Он се је сложио да је одгаја докле год не буде имао било шта са Клер.{{sfn|Gittings|Manton|1992|p=39–42}}{{sfn|Spark|1987|pp=62–63}}{{sfn|Seymour|2000|pp=205–6}} Шелијеви су потом започели своју лутајућу егзистенцију, никада се не настанивши ни у једном месту на дужи период.{{sfn|Bennett|1998|p=43}}{{напомена|У различитим временима, Шелијеви су живели у Ливорну, Бањи ди Лука, Венецији, Естеу, Напуљу, Риму, Фиренци, Пизи, Бањи ди Пза и Сан Теренцу.}} Успут су стицали бројне пријатеље од којих су им се неки и придруживали на путу. Пар је своје време посветио читању, писању, учењу, разгледању градова и дружењу. Италијанска авантура била је, нажалост, прекинута када су оба Мерина детета умрла — прво Клара, септембра 1818. године у Венецији, а потом и Вилијам, јуна 1819. године у [[Рим]]у.{{sfn|Seymour|2000|pp=214–16}}{{sfn|Bennett|1998|p=46}}{{напомена|Клара је умрла од дизентерије у доби од једне године, а Вилијам од маларије са три и по година.{{sfn|Seymour|2000|pp=214, 231}}}} Ови губици бацили су је у дубоку депресију која ју је изоловала од Персија,{{sfn|Sunstein|1991|pp=170–71, 179–82, 191}} који је написао у свом дневнику:

 

Неко време, Мери је утеху налазила само у писању.{{sfn|Bennett|1998|p=47, 53}} Рођење њеног четвртог детета, сина [[Перси Флоренс Шели|Персија Флоренса Шелија]] 12. новембра 1819. године, коначно је поправило њено расположење,{{sfn|Spark|1987|p=72}} иако је неговала сећање на своју изгубљену децу до краја живота.{{sfn|Sunstein|1991|pp=384–85}}

 

=== Повратак у Енглеску и књижевна каријера ===

Након смрти њеног мужа, Мери је годину дана живела са Лијем Хантом и његовом породицом у [[Ђенова|Ђенови]], где је често виђала Бајрона и преписивала његове поеме. Решила је да живи од писања и за свог сина, али њена финансијска ситуација била је неизвесна. Дана 23. јула 1823. године она је напустила Ђенову и отпутовала у Енглеску, сместивши се у Стренду, Лондон, са својим оцем и маћехом, све док није добила малу позајмицу од свог свекра која јој је омогућила да се самостално смести у кући у близини.{{sfn|Spark|1987|pp=100–104}} Тимоти Шели се у почетку сложио да подржи свог унука, Персија Флоренса, само уколико он добије старатељство над њим. Мери је ту идеју моментално одбацила.{{sfn|Spark|1987|pp=102–3}}{{sfn|Seymour|2000|pp=321–22}} Уместо тога, она је од Тимотија успела да извуче минималну годишњу исплату (коју је морала да врати када је Перси Флоренс наследио имање), али је Тимоти до краја свог живота одбијао да је види уживо и бавио се њом искључиво преко адвоката. Мери се једно време, поред других књижевних напора, бавила и редиговањем супругових песама, али се бринула због ограничених опција око свог сина. Тимоти је претио да ће јој укинути исплату уколико било каква биографија његовог сина буде објављена.{{sfn|Spark|1987|pp=106–7}}{{sfn|Seymour|2000|pp=336–37}}{{sfn|Bennett|1998|p=65}} Године 1826. Перси Флоренс је постао законски наследник имања Шелијевих, пошто је Шелијев и Харијетих син, [[Чарлс Шели]], преминуо. Тимоти је повећао Мерину исплату са 100 на 250 долара, али је ситуација још увек била тешка као и раније.{{sfn|Seymour|2000|p=362}} Мери је уживала у стимулативном друштву круга пријатеља око Вилијама Годвина, али ју је сиромаштво спречавало да се дружи на начин на који је желела. Она се такође осећала одбачено од стране оних који, попут Тимотија, и даље нису одобравали њен брак са Персијем.{{sfn|Spark|1987|p=108}}

 

Убрзо након Персијеве смрти, Мери је одлучила да напише његову биографију. У писму из 17. новембра 1822. године, она је најавила: „писаћу о његовом животу и тиме окупирати саму себе на једини начин из ког могу да извучем утеху”.<ref>Quoted in Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 205.</ref> Ипак, њен свекар, Тимоти Шели, ефектно јој је забранио да то учини.{{sfn|Spark|1987|pp=105–6}}{{напомена|Тимоти Шели је плаћао годишњи додатак Мери (на име Персија Флоренса) под условом да не објави Шелијеву биографију.}} Мери је започела гајење Персијеве песничке репутације 1824. године објављивањем његових ''Постхумних песама''. Године 1839, док је радила на ''Животима'', она је припремила ново издање његове поезије, које је постало, према речима [[Сузан Волфсон]], „канонизовани догађај” у историји угледа њеног супруга.<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 193, 209 ''n''12; Fraistat, "Shelley Left and Right", ''Shelley's Prose and Poetry'', 645.</ref>{{sfn|Bennett|1998|p=112}} Следеће године, Мери је издала том Персијевих есеја, писама, превода и фрагмента, а током 1830-их, она је његову поезију представила широј јавности објављујући његове одабране радове у годишњаку ''-{The Keepsake}-''.<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 193.</ref>

 

 

Упркос емоцијама које је овај рад узбуркао, Мери се је неоспорно показала као професионални и научни уредник.<ref>Bennett, Introduction to ''Selected Letters'', xxiii – xxiv.</ref> Радећи са Персијевим неуредним, понекад нејасним, свескама, она је покушала да формира хронологију његових радова, па је укључила и песме, попут ''-{Epipsychidion}-'' — посвећену Емилији Вивијани, које би најрадије изоставила.{{sfn|Seymour|2000|p=466}}{{sfn|Blumberg||pp=160–61, 169 –70}} Била је, ипак, приморана да начини извесне компромисе и, како наводи Бламберг, „модерни критичари су пронашли грешку са издањем и различито тврде да је она погрешно преписала, погрешно протумачила, намерно начинила нејасним неке ствари и покушала да песника претвори у нешто што он није био”.{{sfn|Blumberg||p=156}} Према [[Доналд Демијан|Доналду Демијану]], савременом уреднику Шелијевих дела, Мерин стил уређивања припада „периоду уређивања када циљ није био да се установе тачни текстови и научни апарат већ да се представи целокупан запис пишчеве каријере за просечног читаоца”.<ref>Wolfson, "Editorial Privilege" (OMS), 68, n. 34.</ref> У принципу, Мери је веровала у објављивање сваке речи рада њеног супруга;<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 199</ref>{{sfn|Spark|1987|p=130}} међутим, нашла се је у обавези да изостави неке делове, било под притиском издавача Едварда Моксона, било из поштовања према јавности.{{sfn|Bennett|1998|p=112}}<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 209 ''n''16.</ref> На пример, она је изоставила атеистичке делове првог издања ''Краљице Маб''. Након што их је вратила у другом издању, Моксон је био кривично прогоњен и осуђен за богохулну клевету, иако је избегао казну.{{sfn|Seymour|2000|pp=467–68}}{{sfn|Blumberg||pp=165–66}} Мерини пропусти и изостављања изазвали су критике, често веома лоше, од стране припадника Персијевих кругова пријатеља,{{sfn|Spark|1987|pp=130–31}}{{sfn|Seymour|2000|pp=467–68}} а рецензенти су је, између осталог, оптуживали за неселективно укључивање.<ref>Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 210 ''n''26.</ref> Њене белешке су ипак остале основни извор за проучавање Персијевог рада. Како Бенет објашњава, „биографи и критичари се слажу да је Мерина преданост да учини супруга запаженим и његова дела значајним био једина, главна сила која је успоставила Шелијеву репутацију током периода када би он готово сигурно избледео у очима јавности”.<ref>Bennett, "Finding Mary Shelley", 300–301; see also Wolfson, "Mary Shelley, editor" (CC), 198</ref>{{sfn|Bennett|1998|p=110}}

* {{cite book|author=Bennett, Betty T. "The Political Philosophy of Mary Shelley's Historical Novels: ''Valperga'' and ''Perkin Warbeck''"|title=The Evidence of the Imagination|location=Ed. Donald H. Reiman, Michael C. Jaye, and Betty T. Bennett. New York|publisher=New York University Press|year=1978|id=ISBN 0-8147-7372-9|pages=}}

* {{Cite book |ref= harv|last1=Bridgwater|first1=Patrick|title=De Quincey's Gothic Masquerade|date=2004|publisher=Rodopi|url=https://books.google.com/books?id=7EOWf_H61LQC}}

* {{cite book|ref= harv|last=Blumberg|first=Jane|title=Mary Shelley's Early Novels: "This Child of Imagination and Misery"|location=Iowa City|publisher=University of Iowa Press|year=1993|id=ISBN 0-87745-397-7|pages=}}

* {{cite journal|last1=Brewer|first1=William D.|title=William Godwin, Chivalry, and Mary Shelley’s The Fortunes of Perkin Warbeck|journal=Papers on Language and Literature|date=1999|volume=35|issue=2|pages=187–205}}

* {{cite book|author=[[Sandra Gilbert|Gilbert, Sandra M.]] and [[Susan Gubar]]|title=[[The Madwoman in the Attic]]: The Woman Writer and the Nineteenth-Century Literary Imagination|location=1979. New Haven|publisher=Yale University Press|year=1984|id=ISBN 0-300-02596-3|pages=}}

* {{cite book|first1=Robert|last1=Gittings|first2=Jo|last2=Manton|title=Claire Clairmont and the Shelleys|location=Oxford|publisher=Oxford University Press|year=1992|id=ISBN 0-19-818594-4|pages=}}

* Jones, Steven. [https://www.rc.umd.edu/reviews-blog/charles-e-robinson-ed-frankenstein-notebooks-facsimile-edition-mary-shelleys-novel-1816 "Charles E. Robinson, Ed. The Frankenstein Notebooks: A Facsimile Edition of Mary Shelley's Novel, 1816-17 (Parts One and Two)"]. (Book Review). ''Romantic Circles'' website, 1 January 1998. Retrieved 15 September 2016.

* {{cite book|author=Jump, Harriet Devine, Pamela Clemit, and Betty T. Bennett, eds|title=Lives of the Great Romantics III: Godwin, Wollstonecraft & Mary Shelley by Their Contemporaries|location=London|publisher=Pickering & Chatto|year=1999|id=ISBN 1-85196-512-2|pages=}}

* {{cite book|author=Robinson, Charles E., ed|title=The Frankenstein Notebooks: A Facsimile Edition of Mary Shelley's Novel, 1816-17|location=|publisher=(Parts One and Two). ''The Manuscripts of the Younger Romantics'', Volume IX, Donald H. Reiman, general ed. Garland Publishing|year=1996|id=ISBN 0-8153-1608-9|pages=}}

* {{cite book|author=Schor, Esther, ed|title=The Cambridge Companion to Mary Shelley|location=Cambridge|publisher=Cambridge University Press|year=2003|id=ISBN 0-521-00770-4|pages=}}

* {{cite book|author=Sites, Melissa. "Re/membering Home: Utopian Domesticity in Mary Shelley's ''Lodore''"|title=A Brighter Morn: The Shelley Circle's Utopian Project|location=Ed. Darby Lewes. Lanham, MD|publisher=Lexington Books|year=2003|id=ISBN 0-7391-0472-1|pages=}}

* {{cite book|author=Smith, Johanna M. "A Critical History of ''Frankenstein''"|title=Frankenstein|location=''Case Studies in Contemporary Criticism''. New York|publisher=Palgrave Macmillan|year=2000|id=ISBN 0-312-22762-0|pages=}}