Аглутинативни језик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{Лингвопедија2016}}
== Особине аглутинативног типа језика ==
Аглутинативни тип језика карактерише:
* чврст [[Ред речи|ред речи у реченици]]
* слаба подела на [[врсте речи]]
* нема [[Синоним|синонимије]] и [[Хомоним|хомонимије]] [[Афикс|наставака]] (један наставак : једно значење)
* нема категорије рода
* изражена је [[Сугласник|консонантност]]
* обиље наставака долази на појединачну реч.
За разлику од флективних језика, као што је српски језик, где један граматички наставак има више значења (нпр. ''купила'': -ла носи значење перфекта, трећег лица, једнине и женског рода), у неком аглутинативном језику би ова значења била раздвојена оделитим наставцима. Примери:
* [[Фински језик|Финска]] реч ''taloissani'' »у мојим кућама« се анализира овако: ''talo'' (»кућа«) + ''i'' (множина) + ''ssa'' ([[инесив]]ни [[падеж]], »у«) + ''ni'' (означава припадност првом лицу једнине, »мој«)
* [[Мађарски језик]] поштује исти принцип: ''ház'' (»кућа«) → ''házam'' (»моја кућа«) → ''házaim'' (»моје куће«) → ''házaimban'' (»у мојим кућама«)
* [[Турски језик|Турски]]: ev (»кућа«) - evler (»куће«) - evlerim (»моје куће«) - evlerimde (»у мојим кућама«) или adam-''lar''-''i'' (човек-множина-генитив: »(од) људи«)
* [[Јапански језик|Јапански]]: ''samukunakattadeshôka'' »не беше тако хладно као сада, зар не?« анализира се на овај начин: ''samui'' (»хладно«) + ''kunai'' (негација) + ''katta'' (прошло време) + ''deshô'' (кондиционал) + ''ka'' (означава питање)
Аглутинација је такође назив за [[извођење речи]], [[Грађење речи|творбени процес]] који је препознат у многим језицима. У аглутинацију спада и [[слагање речи]] (спајање више речи унутар једне при чему добијена реч има ново значење): ''носо-рог'' у српском или ''mata-hari'' „сунце“ у индонежанском, што би се буквално превело као „око-дан“<ref>Шкиљан, Д. (1980). ''Поглед у лингвистику.'' Загреб: Школска књига. </ref>. С овим у вези, може се рећи да по творби речи, [[Немачки језик|немачки]] и [[холандски језик]] спадају у аглутинативни тип, али не и по [[деклинација (лингвистика)|деклинацији]] и другим граматичким особинама по којима спадају у флективне језике.
== О подели на језичке типове ==
Оснивачем лингвистичке типологије сматра се [[Фридрих фон Шлегел]] јер је први употребио термине ''афиксални'' и ''флективни'' језици у свом делу „О језику и мудрости Индијаца“<ref>Бугарски, Р. (2003). ''Језик и лингвистика.'' Београд: Чигоја штампа.</ref>. Под афиксалнима или аглутинативним подразумевао је језике у којима се наставци додају простим налепљивањем, па се могу лако препознати и може им се одредити јединствено значење. Та подела се задржала и до данас, мада се језички тип више не односи само на морфолошку структуру и језици се не сврставају само у један тип.
[[Владимир Скаличка]], чешки лингвиста Прашке школе, користећи већ постојеће термине ([[Изолативни језици|изолативни]], [[Фузиони језици|флективни]] и аглутинативни језици), проширио је особине сваког типа. Аглутинативни тип карактерише чврст ред речи у реченици, слаба подела на врсте речи, нема синонимије и хомонимије наставака (један наставак : једно значење), нема категорије рода, изражена је [[Сугласник|консонантност]], обиље наставака долази на појединачну реч<ref>Бугарски, Р. (2003). ''Језик и лингвистика.'' Београд: Чигоја штампа.</ref>. Оваква типологија се разликује од традиционалне у следећим особинама: 1) у традиционалној типологији типови су се односили на морфологију, а овде су проширени и на друге структуре, посебно на синтаксичку; 2) немогуће је пронаћи језик који ће имати све особине једног типа, јер је сваки тип, у суштини, апстракција, али један тип доминира, и 3) класификација језика прешла је у класификацију типова<ref>Бугарски, Р. (2003). ''Језик и лингвистика.'' Београд: Чигоја штампа.</ref>.
▲Добри примери аглутинативних језика су [[Баскијски језик|баскијски]], [[Турски језик|турски]], [[Чеченски језик|чеченски]], [[дравидски језици]], [[уралски језици]] ([[Фински језик|фински]], [[Естонски језик|естонски]], [[Мађарски језик|мађарски]]), [[Јапански језик|јапански]], [[Корејски језик|корејски]], [[инуктитут]], [[свахили]], [[есперанто]], неки језици америчких домородаца, као и [[Клингонски језик|клингонски]]. Друге примере налазимо у раној историји Блиског истока: [[еламитски језик]], [[урату језик]], [[хетитски језик]], [[сумерски језик]].
Језици у свом историјском развоју мењају структурни тип коме припадају. На пример, јерменски језик се сврстава у флективни тип, али се све више примећују аглутинативни процеси. Промена типа се може пратити и код језичких породица и грана. У [[Индоевропски језици|индоевропским језицима]] изражено је кретање од флективног до аглутинативног или [[Изолативни језици|коренског]] типа, док је у угро-финској породици смер од аглутинативног ка флективном или полисинтетичком<ref>Бугарски, Р. (2003). ''Језик и лингвистика.'' Београд: Чигоја штампа.</ref>. За сада није утврђено да из једног типа произилази обавезно други тип, већ су све комбинације уочене.
▲Аглутинативни језици у принципу имају велики број афикса/морфема по речи и наглашено исказују правилност. На пример, [[јапански језик]] има само три неправилна глагола. [[Турски језик]], само један.
[[Категорија:Лингвопедија]][[Категорија:Лингвистика]][[Категорија:Језици]]
| |||