Теорија релативности — разлика између измена

Данас у физици постоје две теорије релативности, једна се зове [[Специјална теорија релативности|'''специјална''' (посебна) '''теорија''']], а друга [[Општа теорија релативности|'''општа теорија релативности''']]. [[Алберт Ајнштајн]] је представио посебну теорију [[1905]]. године, а општу [[1916]]. године. Док се посебна теорија релативности превасходно бави [[електрицитет|електричним]] и [[магнетизам|магнетним]] феноменима и њиховом пропагацијом у простору и времену, општа теорија је развијена с циљем да да одговоре на феномен [[гравитација|гравитације]]. Обе теорије се концентришу на нова схватања простора и времена, схватања која се дубоко разликују од оних која се користе у свакодневном животу. Данашње релативистичко схватање простора и времена је саставни и нераздвојни чинилац било које савремене интерпретације физичких феномена, почев од самог [[атом]]а па све до космоса као свеобухватне целине.

 

Теорија нестационарности се заснива на моделу динамичне, променљиве, нестационарне и дискретне природе одвијања физичких процеса. Теорија релативности се ослања на хипотезу пропагације, ширења (и сажимања) простора и времена. Основна разлика теорије нестационарности у односу на теорију релативности је негирање модела пропагације простора и времена. Експриментална потврда теорије релативности је резултат погрешног тумачења резултата мерења.

Према теорији нестационарности, динамичност, променљивост интезитета, брзине одвијања физичких процеса узрокује