Операција Оверлорд — разлика између измена

Средишњи део [[Полуострво|полуострва]] [[Котентин]] био је један од оних места на свету за која се могло рећи да их је „напредак мимошао“ јер су мир и тишина, ако се изузме присуство птица мочварица, били скоро апсолутни. Због поплављеног земљишта иза обале, нарочито у рејону [[Варвил]]а на превлаци полуострва Котентин, [[Антихитлеровска коалиција|Савезници]] су морали да рачунају с великим тешкоћама, пре свега, у погледу погодних путева који су са обале водили ка унутрашњости. Зато је за њих било од пресудног значаја да на отсекуодсеку Варвила заузму путеве на насипима који су били подигнути кроз полављенупоплављену област, да их чак и релативно мале немачке трупе не би притиснуле у уском обалном појасу. Пошто су путеви на одсеку Варвил – [[Кан (Калвадос)|Кан]] углавном пролазнипролазили од обале кроз мала обалска сеоца, која су била утврђена и начичкана многобројним препрекама, савезничке десантне снаге су требале да их брзо очисте. Иза Карантанског залива постојао је читав систем канала, поплављеног земљишта и баруштина, преко којих је прелазио само мали број путева. Зато је [[Антихитлеровска коалиција|Савезницима]] било изузетно важно да те путеве заузму у исправном стању. Река Дув је текла јужном границом полуострва у дужини од 36 километара, око три километаракилометра северније од железничке пруге између [[Карантан]]а и Ла Е ди Пи. У средини између та два градића са [[Север|севера]] се у реку Дув уливала река Мердре, а сса обе стране њених обала протезале су се мочваре скоро два километаракилометра. Крај је додатно могао бити поплављен уништењем бране на Дуви, километар и по северније од Карантана, док се иза морских плажа простирао други појас баруштина, широк три километра и пресечен, са четиручетири, на насипима подигнутим путевима. Пут од [[Карантан|Карантена]] до Монтбура је прав „као стрела“, а пружа се ка [[Север|северу]] у дужуини од 36 километара преко брдашаца и насипа у мочвари. Велика лука [[Шербур Октевил|Шербур]] је била петнаестак километара даље. Река Дув је Немцима могла да представља лако брањену препреку при дну полуоства.{{чињеница|date=01. 2016.}}

С изузетком отвореног и таласастог земљишта [[Југоисток|југоисточно]] око [[Кан (Калвадос)|Кана]] и дуж пута за [[Фалез (Калвадос)|Фалез]], [[Нормандија]] је земља малених поља одвојених оградом од земље, земљаним насипима и живицом, често високом и до четири метра. То је крај старих воћњака и густих живица, збрканог лавиринта вијугавих сеоских путева и потока, уских долина, стрмих падина и пошумњених брежуљака. Јаруге су служиле као природни ровови за везу између поља, која су групно представљала природни одбранбени појас по дубини. Из ваздуха изгледа да је крај подељен на хиљаду малих тетраедара. На америчком делу фронта тај тип земљишта познат под именом „''бокаж''“, а једним делом и исушена мочвара простирао се скоро 80 километарамкилометара у дубину. Према речима [[Генерал|генерала]] [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхаура]] била је то „''последња реч заштите и природне камуфлаже''“, то је терен на коме је авијација тих дана била и дословно немоћна. У таквим условима осматрање је било веома отежано, а кретање ван друмова веома ограничено, не само возилима с точковима нонего чак и тенковима. Командири и артиљерискиартиљеријски осматрачи једва су могли да виде 300 метара испред себе. Нарочито је било тешко посадама тенкова да прате покрете сопствене пешадије. С друге стране, то је био идеалан терен за пешадију која се брани. Било је много одличних заклона за снајпере и патроле, а и одбранбениодбрамбени положаји који су били укопани у насипима пружали су добру заштиту од тенкова и артиљерије. Све је било на штету нападача и предвиђали су се посебно велики губици иу тенковима и пешадији.

Такав терен је диктирао задаткзадатак што ће га [[генерал]] [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхауер]] поставиопоставити пред три ваздушно-десантне дивизије: [[82. ваздушно-десантска дивизија|82.]] и [[101. ваздушно-десантска дивизија|101.]] америчку и [[Британска 6. ваздушно-десантна дивизија|6. британску]].

На таквом тернутерену Немци су, упркос више нонего великој савезничкој надмоћи у ваздуху, ипак имали изгледа да, под стручним руковоствомруководством, пораз претворе у победу. Терен „бокаж“ пружао је изванредну прилику њиховој пешадији, боље обученој од савезничке у финесама ратовања на таквом земљишту завореног типа, да „наплати путарину“ и пређе у контранапад. Нико није био вештији у томе од [[Генерал-фелдмаршал|фелдмаршала]] [[Ервин Ромел|Ервина Ромела]]. Начелник његовог штаба [[генерал-мајор]] др [[Ханс Шпајдел]] и генерал-мајор [[Гинтер Блументрит]], начелник штаба фелдмаршала [[Герд фон Рундштет|фон Рундштет]], били су врхунски познаваоци тактике.

Пешадија тенковских дивизија борила се с великом вештином и с фанатичном храброшћу. На таквом терену и мале пешадијске јединице су, свака с једним тенком или противтенковским топом, или с неколико топова противтенковских топова од 75 или [[Флак 88|88 мм]] скривеним негде у позадини, могле дуго задржавати савезничко напредовање. Док су Немци за то имали довољно пешадије, савезнички тенкови су били дословно сакаћени. Чак и кад би већ били практично прегажени, изоловани појединци или мање групице настављали су да се боре до краја у шумама, воћњацима или житу. Снајперисти су били сакривени у грмљу или на гранама и често су употребљавали телескопски нишан. Борбе у шумама су сачињавале део њихове обуке у [[Падерборн|Паденборну]] и [[Лидер (Линебургер Хајде)|Линебургер Хајду]]. У „бокажу“ су имали прилику да апсолутно демонстрирају своје умеће. Многи савезнички батаљони и чете подлегли су тој њиховој вештини. Ватра из тзв. „крокодила“ – тенковима преконструисаним у бацаче пламена, често би значила крај тој невољи за Савезнике, али је ипак најбољи лек био слање снајпера и патрола на предњи крај и испред линије фронта са сличним задатком. То је био и добар начин да савезнички Врховни штаб већ после сат-два сазна да је нека свежа немачка јединица ушла у борбени поредак.{{чињеница|date=01. 2016.}}