Спарта — разлика између измена

Спарта се спомиње у еповима Тројанског циклуса и под именом Лакедемонија, које означава краљевину митолошког краља Спарте Менелаја и његове супруге, Хелене Спартанске.{{sfn|Bury/Meiggs|1975|p=145}} У Хомеровим еповима спомиње се да је краљ Спарте [[Тиндареј]], имао кћерку, прелепу Хелену која према митологији није била његова кћерка, већ кћер [[Зевс]]а и његове лепе супруге [[Леда (сателит)|Леде]].<ref>{{cite web|title=Илијада 3.199|url=http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0134%3Abook%3D3%3Acard%3D191|language=енглески}}</ref> Када је Тиндареј одлучио да уда своје кћерке, Клитемнистру и Хелену, у Спарти су се окупили млади племићи и престолонаследници из читаве Грчке. Хелена се тада удала за [[Менелај]]а и Клитемнистра за [[Агамемнон]]а, синове краља Микене, Атреаса. Менелај је након смрти Тиндареа постао краљ Спарте. У [[Хомер]]овим еповима говори се да је [[Парис (митологија)|Парис]], син [[троја]]нског краља [[Пријам]]а отео Хелену из Спарте што је према митологији био повод за [[тројански рат|рат Ахајаца против Троје]]. Након уништавања Троје, Менелај и Хелена се после многих пустоловина, враћају у Спарту где добијају кћерку под именом Ермиона. Она се, према митологији, удала за свог рођака [[Орест]]а када је постао краљ [[Микена|Микене]]. У Хомеровим еповима, термини као што су Спарта и Лакедемонија употребљавају се више за дворац Менелаја него за неку специфичну територију. Хомер у [[Одисеја|Одисеји]], спомиње географски положај Менелајеве Спарте на комплетно другачији начин од оног какав је заиста био.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Године [[464. п. н. е.]] у Спарти се десио снажан [[земљотрес]] у коме је живот изгубило око 20.000 људи. Након земљотреса дошло је до великог устанка хелота, чиме је започео [[Трећи месенски рат]]. Спарта, која је држала под опсадом тврђаву Итому Месенију, затражила је помоћ од Атине.{{чињеница|date=02. 2014.}} Атина је упутила помоћ Спарти од 4.000 хоплита на челу са проспартански настројеним [[Кимон]]ом.{{sfn|Kagan|1989|p=123}} Међутим, после извесних неуспеха, Спартанци су затражили од Атињана да оду. После две године угушен је месенски устанак и окончао се Трећи месенски рат.{{sfn|Sekunda|1998|p=7}}

У Античкој Спарти, бирање супружника је било искључиво одговорност особе која је требало да се венча, а не родитеља. Сваки хомијос је имао обавезу да се ожени након 30 године живота.<ref>Ancient Greece By Sarah B. Pomeroy, Stanley M. Burstein, Walter Donlan, Jennifer Tolbert Roberts</ref> Иако су у неко време спартански краљеви имали право да одреде за кога би се удала богата наследница, то је важило само у случајевима када је њен отац умро и ако је није био обећао никоме. Сматрало се право да се млади буквално украду пред женидбу.{{sfn|Pomeroy|2002|p=42}} Младе Спартанке су се жениле када су имале отприлике осамнаест година, а не са петнаест као што је то био обичај у Античкој Грчкој.{{sfn|Pomeroy|2002|p=5}} У Спарти је био нарочито чудан начин на који су млади долазили у љубавни однос. Они су увек имали љубавни однос у мраку, и на тај начин према Плутарху никада нису губили жељу за љубављу. На тај начин су везе трајала дуго, да неки Спартанци никада нису видели мајку своје деце под светлом дана. Уз то, мушкарац је могао да тражи неку другу удату жену из неке друге породице само да би постала мајка његове деце, и то је била велика част за ту породицу.<ref>[http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.01.0210%3Atext%3DConst.%20Lac.%3Achapter%3D1%3Asection%3D8 Ксенофонт, ''„Држава Лакедемонска“''. 1.8]</ref> Главни циљ спартанског брака је било рађање мушке деце који би постали будући војници спартанске државе. Један Спартанац се сматрао бесмртним само уколико би имао мушке потомке, зашто су сматрали да се само на тај начин наставља породица. Сматрало се да је за једну Спартанку рођење потомака било исто као и за Спартанце рат.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Вежба Спартанаца су почињале чак и пре рођења детета. Трудне мајке су биле обавезне да раде специјалне вежбе како би родиле снажну и здраву децу.{{sfn|Делијанис|2007|p=31}} Новорођену децу, Спартанци су купали у вину како би могли да утврде колико је новорођенче било снажно и издржљиво.{{sfn|Sekunda|1998|p=9}} Онда су децу давали старијим Спартанцима који је требало да процене колико су деца била здрава. Уколико је дете било рођено слабашно они су га остављали на место звано Апотете ({{Јез-стгрч|αποθέται}}).{{sfn|Cartledge|2001|p=84}}{{sfn|Plutarch|2005|p=20}} То је била нека врста примитивне [[Еугеника|еугенике]].{{sfn|Cartledge|2001|p=84}}> Дуго времена се веровало да су слабашну децу која нису била јака, или која су се родила као инвалиди, бацали у једној провалији планине Тајгета. Та провалија се звала Кеадас. Међутим археолошка ископавања су доказала да у Кеадасу нису бацана слаба новорођенчад, него ратни заробљеници.<ref>[http://www.greeka.com/peloponnese/mystras/mystras/mystras-ceadas.htm Мистрас-Кеадас]</ref> Родитељи су водили рачуна о њиховој мушкој деци, до њихове пете или шесте године живота.{{sfn|Делијанис|2007|p=31}} Они су морали да науче дете да се не плаши мрака и самоће, као и да буде издржљиво према глади и хладноћи.{{sfn|Sekunda|1998|p=9}} Од шесте године живота били су обавезни да дају мушко дете држави која се бринула о детету до 20 године живота.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Од тринаесте године живота агога је постала интезивнија. Спартански дечак је отада постајао, миракион, ({{Јез-стгрч|μειράκιον}}), што је значило адолесцент.{{sfn|Sekunda|1998|p=11}}{{sfn|Делијанис|2007|p=33}} Када је дете постајало адолесцент, агога је постајала интезивнија и разноврснија. Спартански адосцеленти су онда учили како да марширају на са пуном опремом и боси, како би ојачали стопала, што им је давало огромну предност у односу на остале грчке хоплите.{{sfn|Делијанис|2007|p=33}} Непрекидним физичким вежабама, млади Спартанци су били приморани да усвршавају тело. Бригу и о физичким вежбама је предузимала држава. Карактеристично је да је у Античкој Спарти према Плутарху било забрањено постојање приватних простора за вежбање. То се чинило како би вежбање свих Спартанаца било равномерно.{{sfn|Делијанис|2007|p=33}} Млади Спартанци су такође учили да се боре у стилу грчких борилачких вештина као што су били панкратион и пигмахија. Нарочита пажња се давала учењу војничких вештина у чему су Спартанци сматрани супериорним у хеленском свету. Млади Спартанци су такође били учени да причају мало и суштински, „Лаконски“. Спартанци су сматрали да се мудрост сагледа у говорењу што мање речи.{{sfn|Cartledge|2001|p=85}} Током лета, и поготову током месеца Екатомвеона (што је месец Јул) млади Спартанци су били припремани за празнике Гимнопедија. Гимнопедија није био само празник већ и нека врста спортских такмичења, где је требало да млади Спартанци да покажу резултате свог тренирања. Када је Спартанац навршавао 18 годину живота, он је постајао иренас, (старогрч. εἴρενας), што је значило одрастао мушкарац и грађанин Спарте.{{sfn|Sekunda|1998|p=12}} Са деветнаест година млади Спартанци су учествовали у Криптеји. То је био годишњи обичај објаве рата хелотима, када су млади Спартанци морали да нађу снажне хелоте и да их убију. На тај начин су они први пут осећали како је бити у рату. За Спартанца, убиство хелота се није сматрало нечасним, због тога што су Спартанци сматрали да су се увек налази у ратном стању са њима. Спартанска агога је трајала отприлике од седме до двадесете године живота.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Иако су Ликургови закони проповедали равноправност међу лакедемонским грађанима, богаство у Античкој Спарти је било неравноправно подељено. [[Херодот]] спомиње да су у Спарти постојале особе које су биле изузетно богате, и које су углавном биле аристократског порекла.<ref>Херодот, -{VII}-, 134.</ref> Аристотел пише да је у 4. веку п. н. е. богаство у Спарти било подељено изузетно неравноправно<ref>Аристотел, «Политика», 1270a. стр. 16–18</ref> и да су велики део богаства поседовале заправо жене. Плутарх пише да је током 3. века п. н. е. у време када се Спарта налазила у дубокој кризи, богаство било подељено између малог броја људи.<ref>Плутарх, ''«Упоредни животописи: Агис»'', -{V}-, 4</ref> Представе о економском животу Античке Спарте су доста контрадикторне. Док су Ликургови закони проповедали равноправност и спартанска дисциплина се по правилу одрицала сваке врсте луксуза и богаства, историјски извори спомињу да је богаство у Спарти било неравноправно подељено, при чему су сами Спартанци у хеленском свету били познати по великој грамзивости.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Посебна природа спартанске државе је била тема велике дебате још у [[антика|античко доба]]. Осим тога је специфична природа спартанске државе била предмет дивљења од стране спољних посматрача. На тај начин је настао термин Лаконофилија, што је значио љубав, односно дивљење према спартанској култури и начину живота. У антици су многи Атињани, нарочито аристократе, сматрали Спарту супериорном у односу на Атину. Та супериорност се односила на лаконски поглед на свет. Они су сматрали да је Спарта била карактеристичан пример државе која је сачувала свој строги карактер и није била корумпирана како су били остали грчки градови. Неки познати антички лаконофили су били атински политичар и војсковођа, [[Кимон]], као и [[Сократ]]ов ученик, [[Ксенофонт]]. Ксенофонт је толико поштовао Спартанце да је послао своје синове као трофиме у Спарту, да би се прикључили спартанској агоги.{{sfn|Powell|2001|p=224}} Такође су многи [[Платонизам|Платонисти]] сматрали Спарту примером који је био ослобођен корупције и екстравагантног луксуза који је доносио новац. Треба напоменути да је сам Сократ сматрао да су спартански, и [[Крит|крићански]] закони, добар пример закона. За [[Рим]]љане, сама Спарта је постала [[туриста|туристичка атракција]]. Римљани су уживали гледајући ритуал шибовања код храма Артемиде Ортије, који је био у римско доба један од туристичких атракција Спарте.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Велики процват који је доживела [[античка Грчка|класична литература]] током [[Ренесанса|Ренесансе]] помогао је у оживљењу култа Античке Спарте. [[Италија]]нски писац [[Николо Макијавели]] спомиње Спарту у његовим радовима. Енглески интелектуалац из [[16. век]]а Џон Ајлмер ({{јез-енг|John Aylmer}}) упоредио је [[Енглеска|Енглеску]] из периода краљице [[Елизабета I Тјудор|Елизабете -{I}-]] са Спартом, говорећи да је Античка Спарта прави пример најхрабријег, најчаснијег града који је икада постојао. [[Жан Жак Русо]], велики Француски филозоф из доба [[Просветитељство|Просветитељства]], упоредивши Античку Атину са Античком Спартом, оценио је да посебна природа спартанске државности, чинила Спарту супериорном у односу на Атину.<ref name="The ">{{cite web|url=http://www.lacan.com/zizhollywood.htm|last=Žižek|first = Slavoj| author-link = Slavoj Žižek| title = The True Hollywood Left| publisher = www.lacan.com}}</ref> Институције Античке Спарте су одиграле велику улогу у граћењу духа [[Француска револуција|Француске револуције]].{{чињеница|date=04. 2011.}}

Осим предмета дивљења, што се посебно изражавало кроз термин Лаконофилије, природа спартанске државе је била предмет велике критике у античко доба. Платон пише да је Сократ говорио да једној држави која је прилагођена скромном начину живота, није потребна класа ратника. Аристотел у делу [[Политика (Аристотел)|Политика]], пише да су спартански обичаји били сурови, да су Спартанке биле превише хировите, да им је начин гласања у Апели био смешан и да је њихово третирање хелота било крајње нехумано. Аристотел је сматрао Спарту прилично корумпираном, и ограђивао се од њеног духа.{{sfn|Powell|2001|p=224}} [[Херодот|Херодот из Аликарнаса]] је сматрао Спартанце способним само за ратовање, некооперативним, чудним, корумпираним и наивним. Тукидид додаје да су Спартанци, [[424. п. н. е.]], на веома суров начин, убили око 2.000 хелота, пустивши их претходно да помисле да су слободни.{{чињеница|date=04. 2011.}}

Због посебне природе својих институција, Античка Спарта наставља да фасцинира широм света. Ово се нарочито односи на [[Термопилска битка|Термопилску битку]] која је постала предмет дивљења спартанској војничкој култури и традицији. Написан је велики број књига инспирисан историјом Античке Спарте. Осим тога, Спарта је врло често повезивана са митом о [[Хелена Тројанска|Хелени Тројанској]] који је такође често употребљаван у уметничке сврхе. Карактеристично је да је Атински комедиограф [[Аристофан]] често употребљавао елементе лаконске културе у својим комедијама. Он је у [[комедија]]ма посебно исмејавао не толико Спартанце због њихових крајње необичних обичаја, већ њихове имитаторе, којих је био поприличан број у [[Атина|Атини]] његовог доба. Насупрот остатку хеленског света, Спарта није била место за мислиоце и теоретичаре. Лакедемонска држава није оставила свој траг у уметности и у духовном животу што је била главна карактеристика Хелена. Спарта је, међутим, постала пример јединствене културе у Античкој Грчкој која наставља да изазива полемике и да фасцинира због јединствене природе њених институција.{{чињеница|date=04. 2011.}}