Корен — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
. |
||
Ред 4:
[[Датотека:Pinus silvestris roots001xx.jpg|десно|мини|корен белог бора]]
[[Датотека:Wurzeln am Berghäuser Altrhein, Speyerer Auwald.JPG|мини|250п|]]
[[Датотека:Primarna gradja korena.jpeg|мини|Примарна грађа корена.]]
'''Корен''' је вегетативни [[биљни орган]] којим се [[биљке|биљка]] причвршћује за подлогу и упија воду са раствореним минералним материјама. На врху корена налази се [[вегетациона купа]] чијом активношћу корен расте непрекидно током живота. Вегетациона купа је заштићена [[коренова капа|коренском капом]] (калиптром) да се не би оштетила при пробијању кроз подлогу.
На корену се морфолошки разликује више делова (зона):
Линија 13 ⟶ 15:
Део корена са капом је '''[[зона коренова капа|коренске капе]]''', чији површински слој граде мртве, ослузњавеле [[ћелија|ћелије]] које се љуште и тако смањују трење при [[раст]]у корена. Ћелије коренске капе се стално обнављају [[ћелијска деоба|деобама]] ћелија вегетационе купе и истовремено корен тим деобама расте. Због тога се тај део вегетационе купе назива '''зона растења'''. Изнад ње налазе се ћелије које се издужују (расту у дужину) и чине зону издуживања. Следећа је зона [[коренова длака|коренских длака]] у којој површинске ћелије образују длаке за упијање воде из земљишта. Изнад ове зоне је зона провођења кроз коју се вода са [[минералне материје|минералним материјама]] проводи до основе [[стабло|стабла]].
Корен је орган неограниченог растења који обавља више функција. Основне функције корена су усвајање и провођење воде и минералних материја из земљишта и причвршћивање биљке за подлогу. На врху корена налази се коренова капа (калиптра) која штити нежне меристемске ћелије вегетационе купе корена од механичких повреда. У зони раста, ћелије се деле, на њу се наставља зона издуживања где се ћелије настале деобама увећавају, издужују и диференцирају у трајна ткива корена. На зону издуживања наставља се зона коренових длака или зона апсорпције. На попречном пресеку корена у зони коренових длака разликују се три зоне: [[ризодермис]], примарна кора и централни цилиндар. На површини корена налази се апсорбционо ткиво корена ризодермис.Примарна кора корена знатно је развијенија од централног цилиндра по чему се разликује грађа корена од грђе стабла. Примарну кору чине ризодермис,примарна кора и централни цилиндар.
== Анатомска грађа корена ==
Линија 28 ⟶ 32:
Код биљака [[монокотиледоне биљке|монокотила]] корен има само примарну грађу, док код [[дикотиле|дикотила]] и [[четинари|четинара]] долази до [[секундарно дебљање|секундарног дебљања]]. При томе паренхимске ћелије постају секундарно [[меристемско ткиво]] [[камбијум]] који деобама доводи до дебљања корена.
=== Ризодемис ===
Ризодермис споља покрива младе делове корена. То је у ствари примарно [[Покорична ткива|покорично ткиво]] које топографски одговара епидемису листа и стабла,али се од епидермиса разликује,јер ризодермис представља апсорпционо ткиво, пре свега, по томе:
: а) што су спољњи зидови ћелија ризодермиса танки,
: б) што нема [[кутикул|кутикулу]],
: ц) што у [[ризодермис]]у нема [[стома]].
На ризодермису се медјутим развијају коренове длаке. Оне представљу израштаје ћелија ризодермиса,којима се у знатној мери повећава апсорпциона површина корена.
=== Примарна кора ===
Примарна кора је изградјена од основних ткива ([[Паренхимска ткива|паренхима]]). Први слој примарне коре,који се налази непосредно испод ризодермиса,често је диференциран као посебно ткиво, означено као [[егзодермис]]. Значај егзодермиса је у томе што за време изумирања коренових длака и ризодермиса његове ћелије оплутњавају,егзодермис преузима заштитну улогу и добија карактер кожног ткива. Испод егзодермиса налази се основна маса примарне коре од ћелија које су ћесто распоређене у правилним радијалним низовима. Међу њима се налази доста [[интерцелулар]]. Нароћито много интерцелулара има код биљака чији се коренови развијају у земљиштима сиромашним [[Кисеоник|кисеоником]]. У ћелијама овог ткива, које се због положаја понекад назива мезодермис, често се налазе скробна зрна. У мезодермису обично има идиобласта, смолних резервоара и канала. Код скривеносеменица у паренхиму коре корена по правилу нема механичких и сличних ткива. Последњи слој примарне коре који чини границу према централном цилиндру, означен је као ендодермис, и увек је добро развијен. Он је од великог значаја за проводјење воде и водених раствора у хоризонталном правцу од коренских длака до проводног система. На зидовима неких ћелија ендодермиса налазе се посебна Каспаријева задебљања, односно задебљања радијалних ћелијских зидова.
=== Централни цилиндар ===
Централни цилиндар почиње слојем паренхимских ћелија,означеним као [[перицикл]]. Перицикл се састоји од живих паренхимских ћелија,са танким целулозним зидовима. Једнослојан перицикл је у многих дикотила и неких монокотила, а вишеслојни код голосеменица. На зачетку бочног корена образује се омотач,који доприноси пробијању младог боћног корена кроз ткива коре. Овај омотач при пробијању коре корена дејствује не само механички,већ и хемијски,јер лучи ферменте који растварају зидове ћелија коре. Проводни систем корена је у облику радијалног [[Проводни снопићи]]. Број ксилема и флоема у радијалном проводном снопићу може бити различит. У полиархним снопићима коренова неких палми број ксилема односно флоема може износити и више од сто. У млађим кореновима је мањи, а у старијим већи. [[Дикотиледоне билке|дикотиледоне билке]] имају мањи број ксилема и флоема у снопићу, док су радијални снопићи у кореновима монокотиледоних биљака по правилу полиархни. У корену нема сржи, већ се у централном делу налази ксилем. Код извесних монокотила у центру корена се налазе паренхимске ћелије, које по положају и функцији одговарају сржи.
== Коренов систем ==
Линија 45 ⟶ 63:
Слика:Taro root CDC.jpg|репа
Слика:Asphodelus albus roots.jpg|коренске кртоле
</gallery>
Осим главних улога, корен може да добије и неку другу функцију. Тада се облик и грађа корена мењају и он је [[метаморфоза|метаморфозиран]]. Најчешћа додатна улога корена је магационирање хранљивих материја:
Линија 59 ⟶ 75:
* Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, [[Научна књига]], Београд, 1988.
* Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, [[Научна књига]], Београд, 1990.
* Практикум из пољопривредне ботанике са радном свеском, аутори: Драгана Ранчич, Светлана Аћић, Ивам шоштарић.
* Ботаника 9. издање, аутори: Момчило Којић, Софија Пекић, Зора Дајић.
== Спољашње везе ==
| |||