Ислам у Србији — разлика између измена

У Београду су муслимани некада представљали већинско становништво. Према подацима турског путописца [[Евлија Челебија|Евлије Челебије]], у време када је он боравио у Београду [[1660]]. године, град је имао око 98.000 становника, од којих су 77.000. били муслимани.<ref name="Džamije u Beogradu">[http://www.most.ba/085/076.aspx Abdulah Talundžić, Džamije u Beogradu], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У Београду је тада било чак 273 исламске [[богомоља|богомоље]], [[џамија]] и месџида[[месџид]]а.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Највећом и најлепшом сматрана је [[Батал џамија]], на месту данашњег [[Дом Народне скупштине Републике Србије|Дома Народне скупштине]], коју су путописци упоређивали са [[Аја Софија|Аја Софијом]].<ref>[http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2005/01/12/srpski/BG05011109.shtml Batal-džamija- najveća i najlepša građevina], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> У [[Смедеревски санџак|Београдском пашалуку]] је постојао и велики број [[дервиш]]ких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.<ref>[http://pescanik.net/content/view/569/144/ Milan Vukomanović, Derviši u Beogradu], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Током ратова са Аустријом и након што су Аустријанци у два наврата прикључили Београд Аустријском царству у трајању, број џамија се смањио на око 30.

У [[Први српски устанак|Првом српском устанку]], многе београдске џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Џамије су рушене и у другим градовима који су се нашли у саставу кнежевине[[Кнежевина Србија|Кнежевине Србије]]. Тако су у [[Ужице|Ужицу]] порушене 34 џамије, у [[Смедерево|Смедереву]] 24, итд.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/> Српске власти су [[1836]]. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. [[1867]]. године, исељењем из Београда „турског“ живља (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је крај београдских џамија. Како наводи [[Феликс Каниц]] ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.<ref name="Džamije u Beogradu"/> Временом су порушене све преостале београдске џамије, осим једне, [[Бајракли џамија у Београду|Бајракли џамије]] на [[Дорћол]]у.<ref name="Muslimani jugoistočne Evrope"/>

Дана 22. новембра [[1862]]. године на међународној конференцији великих сила у Канлиџи на [[Босфор]]у је наређено исељење муслимана из Србије.<ref name="Исељавање муслимана из Србије">[http://ibn-sina.net/index.php?option=com_content&task=view&id=32&Itemid=41&limit=1&limitstart=10 Исељавање муслиманског становништва из Кнежевине Србије у Босански вилајет (1862—1867), Знакови времена, бр. 12], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Исељаване су читаве породице из села и градова који су припали новоформираној [[Кнежевина Србија|Кнежевини Србији]].<ref>[http://www.scribd.com/doc/5486844/- Миливоје Васиљевић, Соко - Град], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>

[[Берлински конгрес|Берлинским конгресом]] [[1878]]. године, Србија је призната као независна држава и на рачун [[Османско царство|Турске]] је добила четири округа (нишки, пиротски, топлички и врањски), у којима је живео велики број муслимана. [[Берлински конгрес|Берлинским уговором]] је договорено да „ни за једно лице у Србији разлика у верској опредељености или конфесији не сме бити повод за искљученост или немогућност у погледу уживања грађанских или политичких права и рада у јавним службама“, као и да ће се „слобода и видно практиковање свих облика исповедања вере обезбедити свим домаћим лицима у Србији, као и странцима."<ref>[http://www.mfa.gov.yu/History/1878_s.html BERLINSKI UGOVOR IZ 1878. GODINE (DELOVI KOJI SE ODNOSE NA BALKAN)], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Након присаједињења нових округа, чланом 77. Закона о уређењу ослобођених предела потврђује се »грађанима мухамеданске као и грађанима сваке друге законом признате вере« право и слобода да равноправно обављају »верозаконске обреде вероисповеди своје«.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> На челу исламске заједнице у Србији налази се [[муфтија]], чије је седиште било у [[Ниш]]у. Нишког муфтију је постављао [[шеих ул ислам]] из [[Истанбул]]а, а његово постављење је потврђивао владар Србије.<ref>[http://www.mv.sr.gov.yu/cir/index.php?option=com_content&task=view&id=170&Itemid=78 Оливер Потежица, Интервју за Први програм Радио Београда 13. октобра 2007. године.], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>