'''Александар Пишчевић''' ([[Демидов|Поречје]], [[17. мај]] [[1764]] — [[1805]]) је био [[Руска Империја|руски]] војник [[Срби|српског]] поријекла, син [[Симеон Пишчевић|Симеона Пишчевића]].
== Животопис ==
Са 13 година отац га је одвео (1777.) на школовање у [[Санкт Петербург|Петербург]]. Стекавши образовање у Инжењеријском кадетском корпусу, Александар се у својој 19. години за сав живот запутио траговима својих предака у војну службу. 1783. био је у Санктпетербуршком драгонском пуку у војсци [[Григориј Потемкин|кнеза Потемкина]] која је освојила [[Крим]] од [[Турци|Турака]] и [[Татари|Татара]] и присајединила га Русији (на Кавказу је у честим контактима са надређеним г. Потемкином којег не треба мијешати са кнезом Потемкином, који живи у исто вријеме). По вољи оца прелази у кавскаску војску 1784. године. Са својим ескадроном учествовао је у опсади и јуришу на турску тврђаву [[Анапа|Анапу]], на обали [[Црно море|Црног мора]], кад је послије продора у град и осјетио задовољство војничке побједе и тријумфа. Ипак, на [[Кавказ]]у је био незадовољан. У Русију, са Кавказа, вратио се нарушеног здравља. Оженио је ћерку дворског савјетника, Србина, Фјодора Платоновича Јуришића, г. Митендорф <ref>{{Cite book|last= |first= |authorlink= |coauthors= |title=ИСТОЧНО ОД БЕЧА |year=приступљено 20.2.2017.|url=http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/istocno-od-beca |publisher=Политикин забавник |location= |id=}}</ref> . С њом је имао ћерку Љубов. Старији брат му је био [[Иван Семојонович Пишчевић]], полусестра (ћерка оца из првог брака) удовица без потомства г. Сребњицка, сестре Ана (из [[Новомиргород]]а), Надежда и Варвара. Отац му је у тестаменту оставио обавезу да изгради цркву светог Стефана (њихове крсне славе), поред очевог грова. Умире у 41. години живота, на имању које му је припадало након очеве смрти.
