Франциско Иреник — разлика између измена

'''Франциско Иреник''' ({{јез-лат|Franciscus Irenicus}}, од {{јез-грч|εἰρηνικός}} „мирољубив“; [[Етлинген]], [[1495|1495.]]. — [[Геминген]], [[1553|1553.]].) био је историчар и теолог, присталица [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Похађао је чувену [[Латинска школа|латинску школу]] у [[Пфорцхајм]]у, где му је [[Филип Меланхтон]] био школски друг од [[1508|1508.]]. до [[1509|1509.]]. Као патриота и [[Хуманизам|хуманиста]], пише о Немачкој у књизи ''„Објашњење Немачке“'' ({{јез-лат|Germaniae exegesis}}), која је угледала светлост дана у [[Агено|Хагенауу]] [[1518|1518.]]. У Гемингену је као носилац предикатуре{{напомена|Од сред. лат. -{praedico}-, „проповедам“}} (проповедничка служба) био управник тамошње латинске школе.

== ЖивотБиографија ==

Франциско Иреник је рођен као Франц Фриц у [[Етлинген]]у [[1495|1495.]]. Похађао је престижну латинску школу у Пфорцхајму. Филип Меланхтон му је био школски друг. Уписао је [[1510|1510.]]. као Франциско Фриц од Етлингена студије слободних вештина на Хајделбершком универзитету. Током [[1512|1512.]]. био је тамо бакалавр. Након што је путовао и пребивао у јужнонемачком простору уписао се маја [[1516|1516.]]. као Франциско Фриц Етлингенски на Тибингенски универзитет. Као Меланхтон, који је исто тако студирао у [[Тибинген]]у, прикључио се тамо хуманистичком кругу некарски другови ({{јез-лат|Sodales Neccarani}}). Најкасније у [[Јануар|јануару]] [[1517|1517.]]. Иреник се вратио у [[Хајделберг]], где је марта [[1517|1517.]]. под именом Франциско Иреник градуиран у [[Магистар|магистра]]. [[Вилибалд Пиркхајмер]] је са интересовањем пратио рад младог историчара на Објашњењу Немачке 1517. и потпомагао га са својим познавањем историје. Маркгрофска кућа је и материјално потпомогала опсежан рад. Лутерова [[Хајделбершка расправа]] априла [[1518|1518.]]. којој је Иреник вероватно присуствовао као слушалац, учинила га је убеђеним присталицом [[Протестантска реформација|реформације]].

Коначно је посведочен у Хајделбергу [[Јул|јула]] [[1519|1519.]]. Од [[Октобар|октобра]] 1519. је каноник у [[Баден-Баден]]у и [[свештеник]], а од [[1522|1522.]]. дворски и путујући проповедник маркгрофа. Пратио је Филипа I до владе државних сталежа ({{јез-нем|Reichsregiment}}) у [[Еслинген]] и као реформаторски проповедник иступао овде у августинском манастиру против званичне забране. Папски легат Кампеђо ({{јез-итал|Campeggio}}) узалудно је улагао жалбу код надвојводе Фердинанда. Верски едикт маркгрофа Филипа из [[1525|1525.]]. дозволио је и свештеницима у маркгрофовији Баден [[брак]]. Иреник се још исте године оженио кћерком једног грађанина [[Еслинген]]а. Тројица синова проистекло је из овог брака. Под заштитом маркгрофа Иреник је беседио 1526. и на [[Шпајерски сабор|Шпајерском сабору]]. Овог пута је Кампеђов протест код надвојводе имао успеха. Иреник је морао да напусти [[Шпајер]]. Пред политичким притиском маркгроф Филип повукао је реформаторске новотарије које је одобрио у Бадену. Од [[1530|1530.]]. водио се поново као присталица старе (католичке) цркве.

[[Март]]а [[1531|1531.]]. Иреник је напустио Баден. Амброзије Бларер и Мартин и Мартин Буцер спречили су да ангажовани [[лутеран]] добије у Еслингену слободно [[Пастор|пасторско]] место. На позив Волфа од Гемингена, Иреник је јесени 1531. примио предикатуру при пасторској цркви у Гемингену. У овом месту је посведочен [[24|24.]]. [[Децембар|децембра]] 1531. Током евхаристијског сукоба теолога Иреник је у дебатама у [[Крајхгау]]у заступао лутеранско становиште. Као проповедник био је и управник латинске школе у Гемингену основане 1521. Давид Кохаф, који ће се касније звати Давид Хитреј, био је један од његових ђака. Очигледно је да се у теолошким и [[Конфесија|конфесионалним]] спорним питањима Иреник касније суздржавао. Тежиште своје делатности видео је у настави у латинској школи, која је под његовим руководством узела замах. Иреник није више напуштао своје пребивалиште у Гемингену. Према натпису на очуваној надгробној плочи умро је 1553.

* -{Günther Cordes: ''Franciscus Irenicus aus Ettlingen. – Aus dem Leben eines Humanisten und Reformators.'' In: Alfons Schäfer (Hrsg.): ''Oberrheinische Studien'', Band 3, 1975, стрpp. 353–371.}-

* -{Anneliese Seeliger-Zeiss: ''Die Grabplatte des Franciscus Irenicus in Gemmingen. Ein Werk des Steinmetzen Jost Neibeck.'' In: ''Ettlinger Hefte'', Nr. 29, 1995, стрpp. 43–46.}-

* -{Gerhard Kiesow: ''Von Rittern und Predigern. Die Herren von Gemmingen und die Reformation im Kraichgau''. verlag regionalkultur, Ubstadt-Weiher. {{page|year=1997|id=ISBN 3-929366-57-6|pages=74}}–76.}-

* -{Gernot Michael Müller, Franz Josef Worstbrock: ''Irenicus (Fritz, Friedlieb), Franciscus''. In: Worstbrock u. a. (Hrsg.): ''Deutscher Humanismus 1480–1520''. Verfasserlexikon. Band 1, Walter de Gruyter, Berlin/New York. {{page|year=2009. ISBN |isbn=978-3-11-020639-5.|pages=}}, Spalte 1247–1258.}-

* -{Moritz Csáky: Irenicus, Franciscus. In: Neue Deutsche Biographie (NDB). Band 10, Duncker & Humblot, Berlin. {{page|year=1974|id=ISBN 3-428-00191-5|pages=178}} f.}-

* -{Adalbert Horawitz: Irenicus, Franz. In: Allgemeine Deutsche Biographie (ADB). Band 14. Duncker & Humblot, Leipzig 1881, стрpp. 582 f.}-

* -{Kristina Lohrmann: Irenicus, Franciscus (Friedlieb, Franz). In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL). Band 2, Bautz, Hamm. {{page|year=1990|id=ISBN 3-88309-032-8|pages=}}, Sp. 1332–1333.}-