Тест оралног оптерећења глукозом — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Ред 6:
Код јасне клиничке слике и високе концентрације глукозе у крви, дијагноза шећерне болести је једноставна. Међутим код особа са сумњом на шећерну болест треба следити смернице за дијагностику шећерне болести, на основу којих нас симптоми требају навести да посумњамо на шећерну болест, која се релативно лако можемо утврдити одређивањем концентрације глукозе у крви.
 
Као најважнији критеријум обично се узима концентрација глукозе у крви наташте - 7,0 ммолmmol/ЛL или више у два независна налаза. Ако је вредност нижа од 7.,0 ммолmmol/ЛL, а има елемената за сумњу на шећерну болест треба урадити орални тест оптерећења глукозом (ОГТТ).
 
Овим тестом одређују се вредност шећера у крви 120 минута након узимања оброка и ако је она 11,1 ммолmmol/ЛL или више (у два одвојена испитивања), код испитаника се ради се о шећерној болести.
 
== Извођење теста ==
Ред 14:
Извођење теста траје два часа, а заснива се на мерењу концентрација глукозе у крви и мокраћи у одређеним временским периодима.
;Код трудница
Код трудница мерење концентрације глукозе у крви врши се у времену: 0 минmin, 30 минmin, 60 минmin, 120 минmin, (мерењу концентрација глукозе у мокраћи врши се на почетку и на крају теста).
 
;Код осталих болесника
Код осталих болесника мерење концентрације глукозе у крви врши се у времену: 0 минmin и 120 минmin (мерењу концентрација глукозе у мокраћи врши се на почетку и на крају теста).
=== Начин узорковања ===
Након узимања првог узорка крви (узорак наташте) пацијенту се даје 75 грама глукозе у око 300 мЛml воде. Деци се даје 1,5 грама глукозе на кг телесне масе, али максимално 75 грама. Истовремено са првим узимањем крви узима се и узорак урина за анализу глукозе и кетонских тела (чији позитивни резултати су контраиндикација за извођење теста).
 
Током теста пацијент мора да мирује, не сме ништа да једе нити да пуши. Након 120 минута поново се узима крв за анализу.
Ред 41:
Вредности ОГТТ-а код шећерне болести и поремећаја толеранције глукозе приказане су на овим табелема:
<center>
<big>'''Концентрација глукозе у mmol/lL код шећерне болести'''</big>
{| class="wikitable"
|-
Ред 50:
|'''120 min. OGTT'''||≥10.0 ||≥11,1||≥11,1||≥12,2
|}
<big>'''Концентрација глукозе у mmol/lL код поремећаја толеранције глукозе'''</big>
{| class="wikitable"
|-
Ред 69:
У току трудноће, између 8 и 12 недеље од зачећа, нормално долази до пада јутарњих гликемија наташте и пораста вредности глукозе у крви после оброка (постпрандијално). На крају другог триместра трудноће, осетљивост ћелија масног и мишићног ткива на инсулин се смањује за скоро 50% (што је слично као код дијабетеса тип 2). У том периоду метаболизам глукозе и вредности шећера у крви зависе од функционалне активности ћелија панкреаса, које су задужене за лучење инсулина (бета ћелије панкреаса) и њихове могућности да компензују насталу неосетљивост (резистенцију) на инсулин. Секреција инсулина се практично утростручавају што је омогућено повећањем броја и величине бета ћелија.
 
У току трудноће смањена осетљивост ткива на инсулин имају за циљ да потпомогну раст и развој плода. Повећање глукозе у крви мајке после оброка помаже њен трансфер ка плоду (Фетусу). Ова метаболичка дешавања, карактеристична за 2II и 3III триместер трудноће, последица су лучења хормона постељице - плацентарног лактогена и прогестерона. Ови хормони отежавају искоришћавање глукозе у ћелијама и смањују активност инсулина услед чега долази до повећане разградње мајчиних масти и беланчевина. Тако се остварује повећано допремање све хранљивих материја (глукозе, масних киселина и аминокиселина) ка фетусу, које су иначе неопходне за његов нормалан раст и развој.
 
У случају да бета ћелије панкреаса труднице нису у стању да излуче довољне количине инсулина, долази до пораста вредности шећера у крви и појаве гестацијског дијабетеса.