Војислав Субботић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м Поправљене везе: Врачар → Врачар (Београд) користећи Dab solver |
||
Ред 17:
| држава_смрти = [[Краљевина СХС]]
}}
'''Др Војислав Суботић''' ([[Нови Сад]], [[6. јануар]] [[1859]] — [[Београд]], [[4. децембар]] [[1923]]) је био српски [[Хирургија|хирург]], један од оснивача [[Медицински факултет Универзитета у Београду|Медицинског факултета у Београду]],<ref>{{cite web|title=Времеплов (6. јануар 2013)|url=http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Времеплов+(6.+јануар+2013).html|work=rts.rs|publisher=РТС|accessdate=20. 10. 2013|date=6. 1. 2013}}</ref>
== Биографија ==
Ред 29:
Праксу је у [[Земун]]у 1884. године када је постављен за градског физикуса и примарног лекара. Касније је основао прво хируршко одељење [[Земунска болница|Земунске болнице]]. На позив Српског санитета, иако млад хирург, отворио је прво хируршко одељење у Београду 1889. године у тадашњој Палилулској болници.<ref name='"глас_јавности"' /><ref name="сану" />
У рату са Бугарима и [[Балкански ратови|Балканским ратовима]] (1912—1913.) је стекао многа искуства заснована на повредама малокалибарским оружјем, које проузрокује велика разарања ткива. С обзиром да је претежно радио као грађански, а не као војни хирург у Београду, нису му стизали многи од тешких рањеника који су страдали још на бојишту или убрзо након рањавања. Радећи у Палилулској болници, све до 1907. када прихвата место шефа болнице на [[Врачар (Београд)|Врачар]]у - Опште државне болнице, др Суботић је својом енергијом покушао и успео, да запуштене болничке прилике имени до те мере да је болница постала једна од најбољих установа тог времена. Био је строг и ауторитативан шеф.<ref name='"глас_јавности"' /><ref name="сану" />
Године 1906. први пут је изабран за председника [[Српско лекарско друштво|Српског лекарског друштва]]. Др Суботић је као учесник у ратовима 1912—1918. радио као грађански и у својству војног хирурга. У рату са Бугарима и Балканском рату радио је у позадини, Београду, где су стизали рањеници са бојишта. За време Првог светског рата он је као резервни санитетски пуковник радио у Београду, а потом у [[Ниш]]у. Не желећи да падне у ропство непријатеља, евакуисао се преко [[Албанија|Албаније]], иако је његово здравствено стање било тешко због стенокардичних напада, које га је пратило током остатка живота. Оронуо и ослабио, више није имао своје хируршко одељење, одлази у Париз и Лондон, где је радио (1916—1918) у интералијалној комисији као наш делегат, користећи своја широка познанства у иностраним лекарским круговима. У [[Лондон]]у је одржао предавање „О епидемији пегавца у Србији 1914—1915. године.
| |||