Ото фон Бизмарк — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Разне исправке)
м (Разне исправке)
| потпис = Otto vonBismarck Signature.svg
}}
'''Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен''' ({{јез-нем|Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen}}; [[Шенхаузен (Елбе)|Шенхаузен]], [[1. април]] [[1815]] — [[Аумиле|Фредрихсрух]], [[30. јул]] [[1898]]) је био [[војвода]] од [[Лауенбург (Елбе)|Лауенбурга]] и један од најважнијих вођа са друге половине [[19. век|деветнаестог века]].<ref name=Steinberg>{{Cite book| authorlink= | last=Steinberg| first=Jonathan| title=Bismarck: A Life| url=https://books.google.com/books?id=HAppAgAAQBAJ&pg=PA51&lpg=PA51&dq=Bismarck+studied+Agriculture+in+Greifswald+in+1838.&source=bl&ots=LZikJxculW&sig=btfxmgs1TRrm3bUCMEeXS5sJAsc&hl=en&sa=X&ei=DaeiVNSeMseBU5WSgKAD&redir_esc=y#v=onepage&q=Bismarck%20studied%20Agriculture%20in%20Greifswald%20in%201838.&f=false|isbn=9780199782529|pages=51}}</ref><ref name=hull>{{citeCite book| authorlink= | last=Hull| first=Isabel V.| title=The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888–1918| url=http://books.google.com/books?id=pesmqV6vskkC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false|year=2004|isbn=9780521533218|pages=85}}</ref> Као премијер [[Пруско краљевство|пруског краљевства]] (1862—1890.) под геслом „крв и гвожђе“ серијом победоносних ратова ујединио је 25 немачких држава у [[Немачко царство]], основано [[1871]]. с [[Вилхелм I Немачки|Вилхелмом I Хоенцолерном]] као царем. После уједињења је постао први [[канцелар (Њемачка)|канцелар]] (1871—1890) Немачког царства.
 
У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији [[19. век]]а, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под надимком ''Челични канцелар'' и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји. Био је веома побожан хришћанин.
[[Датотека:Wernerprokla.jpg|мини|лево|300п|Проглашење Немачког царства у Версају. Бизмарк у белом оделу]]
 
Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон -{III}-, [[француско-пруски рат]] је избио [[1870]]. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, a [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм -{I}-]] је био крунисан као немачки император у дворани огледала ({{јез-фр|Galerie des Glaces}}, {{јез-нем|Spiegelsaal}}) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара [[1871]]. године. Бизмарк је тиме легално створио [[Немачко царство]] под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.
 
== Канцелар ==
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела [[1872]]. године, под именом „Културна борба“ (''-{[[Kulturkampf]]}-'') је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
 
На изборима у [[1890]]. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема -{II}-, који је дошао на трон [[1888]]. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре „Размишљања и сећања“ ({{јез-нем|Gedanken und Erinnerungen}}). Умро је у 83. години живота [[1898]]. године, у [[Фредрихсрух]]у. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.
 
== Завештање и сећање ==
Бизмаркова најважнија оставштина је уједињење Немачке. Немачка је постојала као колекција стотина засебних кнежевина и [[Империјални слободни град|слободних градова]] још од доба формирања [[Свето римско царство|Свете римске империје]]. Током векова разни владари су безуспешно покушавали да уједине немачке државе све до Бизмарковог времена. Разна немачка краљевства су се ујединила у једну државу углавном као резултат Бизмаркових напора.
 
Након уједињења, Немачка је постала једна од најмоћнијих нација у Европи. Бизмаркова мудра, опрезна и прагматична спољашња политика је омогућила Немачкој да мирним путем задржи позицију моћи коју јој је он донео; одржавањем добронамерне дипломатије с готово свим еуропским земљама. Француска, која је једина изнимка, је била разорена Бизмарковим ратовима и његовим накнадним оштрим политичким ставовима према њој. Француска је постала један од најогорченијих непријатеља Немачке у Европи. Аустрија је, такође, била ослабљена формирањем Немачке империје, мада у знатно мањој мери од Француске. Бизмарк је веровао да докле год су Британија, Русија и Италија уверене у мирољубиве намере Немачке империје, зараћеност са Француском је прихватљива. Његове дипломатске подвиге је поништио кајзер [[Вилхелм II Немачки|Вилхелм -{II}-]], и таква политика је ујединила друге Европске силе против Немачке током Првог светског рата.
 
Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма -{II}-, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминанције војних власти у спољно поличком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.
 
Бизмаркову психологију и личне особине нису благонаклоно прихватали научници. Амерички историчар [[Jonathan Steinberg|Џонатан Стејнберг]] приказује малигног генија који је дубоко осветољубив, чак и према својим најближим пријатељима и члановима породице. Еванс каже да је он био „застрашујућ и бескрупулозан, склон манипулацији слабости других, уместо поспешивања њихових врлина“.<ref>-{Richard J. Evans, "The Gambler in Blood and Iron," ''New York Review'' (23 February 2012) p 39}-</ref> Британски историчари, укључујући Еванса, Тејлора, Палмера и Кранкшова, виде Бизмарка као амбивалентну фигуру, несумњиво човека велике вештине, али особу која није оставила трајан систем за подршку насљедника мање вештих од њега. Као посвећени монархиста, Бизмарк није омогућио провизије за ефективне конституционе провере моћи императора, чиме је ефективно поставио темпирану бомбу у темеље Немачке, која је створио.
 
[[Датотека:Rudelsburg Junger Bismarck 2.jpg|thumb|220px|Споменик посвећен Бизмарку као студенту на [[Руделсбург]]у]]
Бизмарк је предузимао кораке да утиша или ограничи политичку опозицију, у прилог чега сведочи закон којим се ограничава слобода штампе, и антисоцијалистички закони. Он је водио културни рат (''[[Kulturkampf]]'') против [[Католичка црква|Католичке цркве]] док није постало јасно да конзерватизам чини католике природним савезником против социјалиста. Његов краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм -{I}-]] је ретко преиспитивао канцеларове одлуке; у неколико случајева, Бизмарк је добио одобрење свог монарха претећи оставком. Међутим, Вилхелм -{II}- је намеравао да сам влада земљом, због чега је свргавање Бизмарка био његов први задатак по долаку на власт. Бизмаркови наследници на дужности канцелара су били далеко мање утицајни, пошто је моћ била концентрисана у рукама импреатора.
 
=== Споменици ===
 
== Референце ==
{{reflist|230em}}
 
== Литература ==
* {{Cite book| authorlink= | last=Hull| first=Isabel V.| title=The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888–1918| url=http://books.google.com/books?id=pesmqV6vskkC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false|year=2004|isbn=9780521533218|pages=85}}
* {{Cite book| authorlink= | last=Steinberg| first=Jonathan| title=Bismarck: A Life| url=https://books.google.com/books?id=HAppAgAAQBAJ&pg=PA51&lpg=PA51&dq=Bismarck+studied+Agriculture+in+Greifswald+in+1838.&source=bl&ots=LZikJxculW&sig=btfxmgs1TRrm3bUCMEeXS5sJAsc&hl=en&sa=X&ei=DaeiVNSeMseBU5WSgKAD&redir_esc=y#v=onepage&q=Bismarck%20studied%20Agriculture%20in%20Greifswald%20in%201838.&f=false|isbn=9780199782529|pages=51}}
{{refbegin|2}}
* {{Citation |last=Kent| first = George O | title = Bismarck and His Times |year=1978| url = http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=7561027}}.
* {{Citation | first = Henry A |last=Kissinger| title = Otto von Bismarck, Master Statesman | newspaper = The New York Times | url = http://www.nytimes.com/2011/04/03/books/review/book-review-bismarck-by-jonathan-steinberg.html?_r=1&nl=books&emc=booksupdateema1 | date = 31. 3. 2011 | type = book review}}.
* {{cite book|author=-{Lerman, Katharine Anne|title=Bismarck: Profiles in Power|location=|publisher=Longman|year=2004|id=ISBN 0-582-03740-9|pages=}}; 312pp}-
* {{Citation |last=Ludwig| first = Emil | title = Wilhelm Hohenzollern: The last of the Kaisers | place = New York |year=1927a | url =https://books.google.com/?id=ghlSoo9pEUcC |isbn=9780766143418}}, popular.
* {{Citation |last=Ludwig| first = Emil | title = Bismarck: The Story of a Fighter | publisher = Little, Brown |year=1927b}}, popular.
* -{Hans-Ulrich Wehler "Bismarck's Imperialism 1862–1890" ''Past and Present'', No. 48, August 1970. pp: 119–155 [http://past.oxfordjournals.org/cgi/reprint/48/1/119.pdf online edition]}-
* -{Wetzel, David. ''A Duel of Nations: Germany, France, and the Diplomacy of the War of 1870–1871'' (University of Wisconsin Press; 2012) 310 pages}-
* {{cite book|author=-{Wetzel, David. ''|title=A Duel of Giants: Bismarck, Napoleon III, and the Origins of the Franco-Prussian War'' |location=|publisher=(U of Wisconsin Press. 2001). 244 pp.}-. {{page|year=|id=ISBN 0-299-17490-5|pages=}}.
 
=== Историграфија и сећања ===
* {{Citation |last=Cowen|first= Ron|title= Restored Edison Records Revive Giants of 19th-Century Germany| url= http://www.nytimes.com/2012/01/31/science/bismarcks-voice-among-restored-edison-recordings.html |accessdate = 31. 1. 2012|newspaper= New York Times |date = 30. 1. 2012}}
* -{Frankel, Richard E. "From the Beer Halls to the Halls of Power: The Cult of Bismarck and the Legitimization of a New German Right, 1898–1945," ''German Studies Review,'' Vol. 26, No. 3 (Oct., 2003). стр. 543–560 [http://www.jstor.org/stable/1432746 in JSTOR]}-
* {{Citation |last=Frankel| first = Richard E | title = Bismarck's Shadow. The Cult of Leadership and the Transformation of the German Right, 1898–1945 |year=2005|id=ISBN 1-84520-033-0}}, 222 pp.
* -{Gerwarth, Robert. "Inventing the Iron Chancellor," ''History Today'' 2007 57(6): 43–49, in EBSCO}-
* {{Citation |last=Gerwarth| first = Robert | author-mask = 8 | title = The Bismarck Myth: Weimar Germany and the Legacy of the Iron Chancellor |year=2005|id=ISBN 0-19-928184-X}}, 216 pp.
1.572.075

измена