Ото фон Бизмарк — разлика између измена

'''Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен''' ({{јез-нем|Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen}}; [[Шенхаузен (Елбе)|Шенхаузен]], [[1. април]] [[1815]] — [[Аумиле|Фредрихсрух]], [[30. јул]] [[1898]]) је био [[војвода]] од [[Лауенбург (Елбе)|Лауенбурга]] и један од најважнијих вођа са друге половине [[19. век|деветнаестог века]].<ref name=Steinberg>{{Cite book| authorlink= | last=Steinberg| first=Jonathan| title=Bismarck: A Life| url=https://books.google.com/books?id=HAppAgAAQBAJ&pg=PA51&lpg=PA51&dq=Bismarck+studied+Agriculture+in+Greifswald+in+1838.&source=bl&ots=LZikJxculW&sig=btfxmgs1TRrm3bUCMEeXS5sJAsc&hl=en&sa=X&ei=DaeiVNSeMseBU5WSgKAD&redir_esc=y#v=onepage&q=Bismarck%20studied%20Agriculture%20in%20Greifswald%20in%201838.&f=false|isbn=9780199782529|pages=51}}</ref><ref name=hull>{{citeCite book| authorlink= | last=Hull| first=Isabel V.| title=The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888–1918| url=http://books.google.com/books?id=pesmqV6vskkC&printsec=frontcover#v=onepage&q&f=false|year=2004|isbn=9780521533218|pages=85}}</ref> Као премијер [[Пруско краљевство|пруског краљевства]] (1862—1890.) под геслом „крв и гвожђе“ серијом победоносних ратова ујединио је 25 немачких држава у [[Немачко царство]], основано [[1871]]. с [[Вилхелм I Немачки|Вилхелмом I Хоенцолерном]] као царем. После уједињења је постао први [[канцелар (Њемачка)|канцелар]] (1871—1890) Немачког царства.

Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон -{III}-, [[француско-пруски рат]] је избио [[1870]]. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Франуска је претрпела понижавајући пораз, a [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм -{I}-]] је био крунисан као немачки император у дворани огледала ({{јез-фр|Galerie des Glaces}}, {{јез-нем|Spiegelsaal}}) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара [[1871]]. године. Бизмарк је тиме легално створио [[Немачко царство]] под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.

На изборима у [[1890]]. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема -{II}-, који је дошао на трон [[1888]]. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре „Размишљања и сећања“ ({{јез-нем|Gedanken und Erinnerungen}}). Умро је у 83. години живота [[1898]]. године, у [[Фредрихсрух]]у. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.

Након уједињења, Немачка је постала једна од најмоћнијих нација у Европи. Бизмаркова мудра, опрезна и прагматична спољашња политика је омогућила Немачкој да мирним путем задржи позицију моћи коју јој је он донео; одржавањем добронамерне дипломатије с готово свим еуропским земљама. Француска, која је једина изнимка, је била разорена Бизмарковим ратовима и његовим накнадним оштрим политичким ставовима према њој. Француска је постала један од најогорченијих непријатеља Немачке у Европи. Аустрија је, такође, била ослабљена формирањем Немачке империје, мада у знатно мањој мери од Француске. Бизмарк је веровао да докле год су Британија, Русија и Италија уверене у мирољубиве намере Немачке империје, зараћеност са Француском је прихватљива. Његове дипломатске подвиге је поништио кајзер [[Вилхелм II Немачки|Вилхелм -{II}-]], и таква политика је ујединила друге Европске силе против Немачке током Првог светског рата.

Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма -{II}-, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминанције војних власти у спољно поличком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.

Бизмарк је предузимао кораке да утиша или ограничи политичку опозицију, у прилог чега сведочи закон којим се ограничава слобода штампе, и антисоцијалистички закони. Он је водио културни рат (''[[Kulturkampf]]'') против [[Католичка црква|Католичке цркве]] док није постало јасно да конзерватизам чини католике природним савезником против социјалиста. Његов краљ [[Вилхелм I Немачки|Вилхелм -{I}-]] је ретко преиспитивао канцеларове одлуке; у неколико случајева, Бизмарк је добио одобрење свог монарха претећи оставком. Међутим, Вилхелм -{II}- је намеравао да сам влада земљом, због чега је свргавање Бизмарка био његов први задатак по долаку на власт. Бизмаркови наследници на дужности канцелара су били далеко мање утицајни, пошто је моћ била концентрисана у рукама импреатора.

{{reflist|230em}}

* {{cite book|author=-{Lerman, Katharine Anne|title=Bismarck: Profiles in Power|location=|publisher=Longman|year=2004|id=ISBN 0-582-03740-9|pages=}}; 312pp}-

* {{cite book|author=-{Wetzel, David. ''|title=A Duel of Giants: Bismarck, Napoleon III, and the Origins of the Franco-Prussian War'' |location=|publisher=(U of Wisconsin Press. 2001). 244 pp.}-. {{page|year=|id=ISBN 0-299-17490-5|pages=}}.

* {{Citation |last=Frankel| first = Richard E | title = Bismarck's Shadow. The Cult of Leadership and the Transformation of the German Right, 1898–1945 |year=2005|id=ISBN 1-84520-033-0}}, 222 pp.