Борба за Македонију — разлика између измена

=== Позадина оснивања четничке организације у Србији ===

Почетком 20. века је код појединаца у Београду дошло до идеје о активнијем односу Србије према Старој Србији и Македонији. Сматрало се, да је то једини начин, да се српски живаљ у тим крајевима сачува од страдања и асимилације. Др. [[Милорад Гођевац]] је један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање српске четничке акције. Као београдски општински лечник Др. Гођевац је морао често да, ради надгледања чистоте по радњама, залази и у мале кафанице, пиљанице и ашцинице, које су држали Старосрбијанци и Македонци. Тако се он упознао са свима њима и почео се занимати за прилике у њиховим крајевима. И ту је, у тим радњама, запазио извесне људе, који се касно у јесен појављују у Београду, где презиме, не излазећи готово нигде из кафана и ашчиница својих земљака, па се онда у пролеће поново губе. Готово случајно упознао се Др. Гођевац неколицином од њих. То су били комити, који су, супротно својим земљацима, који су с пролећа долазили у Београд на рад, а у јесен се враћали кући, долазили да у Београду презиме, а с пролећа се враћали »на терен«, у борбу. У разговору с њима Др. Гођевац је сазнао за многе појединости у раду бугарских комитских чета и бугарске комитске организације. Целокупна српска национална борба у тим крајевима сводила се до тада на пропаганду преко школе и конзулата. Али како је терен, услед таквог рада, све више губљен, то је и број школа и ђака био све мањи. Несређене унутрашње политичке прилике у Србији, до промене у [[1903]], паралисале су биле и рад конзула и конзулата. Поред тога учитељи и свештеници, зависни од конзулата, нису могли нити су смели предузимати никакву акцију, ако нису желели да изгубе своја места и да у своме раду наиђу на препреке баш од те стране, која је требало да их штити. Стога су и македонски православци почели помишљати на осамостаљење, које им се нудило из [[Софија|Софије]], и почели су се стављати под заштиту бугарске пропаганде и бугарских комита.

 

Ове информације су Др. Гођевцу пренели његови нови познаници, [[Стојан Донски]], Коча »Куршумче«, Михајло и војвода Каранфилевић. Др. Гођевац их је онда почео позивати и својој кући. Када су се они упознали с њим тражили су и од њега прилог за Македонију. Он се онда обратио генералу [[Милован Павловић|Миловану Павловићу]], тадашњем министру војном, који се сложио са Др. Гођевцем, да треба почети акцију, и, штавише, зажелео је и сам да види те људе. Отишли су њих тројица; добили су три пушке (тзв. брзометке) и муницију и отишли преко границе поново у чету. Бугарску, јер српских још није било.

 

Др. Гођевац је онда наставио акцију у том правцу и тако је основана »Београдска Задруга«. Први председник »Београдске Задруге« био је [[Лука Ћеловић]], који се, поред свих својих послова, много интересовао и за народне ствари. Мисли Др. Гођевца су га одушевиле, заинтересовао се необично за организовање четничке акције и заједно с Др. Гођевцем почео је и сам припремати терен за тај рад. Други родољуби, којима су се обратили, сложили су се такође с њима. Моменат је био дошао. С једне стране празни резултати дотадашње званичне политике, која је прескупим жртвама, плаћала најмање успехе, нижући у исти мах све веће поразе, с друге стране бугарски успеси, с којима је бугарска комитетска организација почела развијати своју акцију чак и у самој Србији, захтевали су неминовно, да што пре почне нова борба, различита од дотадашње безуспешне борбе.