Вељко Лукић Курјак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Cat-a-lot: премештање из Категорија:Босанскохерцеговачки комунисти у Категорија:Комунисти Босне и Херцеговине |
Сређивање, replaced: | држава_рођења =<br /> → | држава_рођења =, | држава_смрти =<br /> → | држава_смрти = using AWB |
||
Ред 5:
| датум_рођења = [[јун]] [[1917]].
| место_рођења =[[Буковица Доња (Бијељина)|Доња Буковица]], код [[Бијељина|Бијељине]]
| држава_рођења =
| датум_смрти = [[јун]] [[1944]]. ('''27''' год.)
| место_смрти =[[Којчиновац]], код [[Бијељина|Бијељине]]
| држава_смрти =
|професија=земљорадник
|КПЈ=[[2. септембар|2. септембра]] [[1941]].
Ред 23:
[[Априлски рат|Окупација Краљевине Југославије]] и стварање усташке [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]], [[1941]]. године, као и усташки покољи и прогањање недужних грађана, утицали су на Вељка да се придружи [[Народноослободилачки покрет Југославије|Народноослободилачком покрету]]. У септембру [[1941]]. године ступио је у [[Народноослободилачка војска Југославије|партизане]], у прву партизанску чету у [[Црњелово Горње|Црњелову Горњем]]. Била је то мала чета са свега 19 бораца и три пушке. Као борац, Вељко се истакао већ у првим борбама, у нападу на жандармеријску касрну у [[Драгаљевац Средњи|Драгаљевцу]], Црњелову Горњем, и другим акцијама. На предлог [[Фадил Јахић Шпанац|Фадила Јахића Шпанца]] и [[Светолик Госпић|Светолика Госпића]] примљен је у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ) [[2. септембар|2. септембра]] [[1941]]. године.
После формирања [[Мајевички партизански одред|Мајевичког партизанског одреда]], почетком [[1942]]. године, постављен је на дужност командира Семберске партизанске чете. Истакао се при нападу чете на усташко-домобранско упориште у Миладијама, код [[Брчко]]г, јануара [[1942]]. године. Због храбрости и одлучности у борби, од другова је добио надимак „'''Курјак'''“.
У то време, у јеку најжешћих борби против [[Трећи рајх|Немаца]] и [[Усташка војница|усташа]] у источној [[Босна|Босни]], дошло је до сукоба с [[Југословенска војска у отаџбини|четницима]], који су фебруара [[1942]]. године напали Штаб Мајевичког партизанског одреда. Били су то изузетно тешки дани — Одред је остао без муниције и морао је да се повлачи према [[Бирач|Бирчу]] и [[Шековићи]]ма, преко друма [[Зворник]]-[[Тузла]], који су браниле јаке [[Усташка војница|усташке]] снаге. Повлачење Одреда штитила је Вељкова чета, која је имала пресудну улогу, јер се у више сусрета, а посебно на [[Вукосавци (Лопаре)|Вукосавцима]], борила против четничких јединица.
Марта [[1942]]. године, Мајевички НОП одред преименован у Други ударни батаљон, а Вељко је постављен за командира Шесте чете. После формирања [[Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|Шесте пролетерске источнобосанске ударне бригаде]], августа 1942. године, Вељков Други ударни батаљон је укључен у њен састав. После петомесечних борби по Бирчу [[Романија|Романији]], [[Звијезда (планина)|Звијезди]], долини [[Криваја (притока Босне)|Криваје]] и [[Коњух (планина)|Коњуху]], батаљон се у септембру вратио на терен [[Мајевица|Мајевице]] и [[Семберија|Семберије]]. Шеста источнобосанка бригада је октобра [[1942]]. била приморана да се под притиском јаких непријатељских снага повуче са Мајевице и преко реке [[Сава|Саве]] пребаци у [[Срем у Народноослободилачкој борби|Срем]]. Штаб бригаде је тада одлучио да Вељков батаљон остане у Семберији.
Ред 31:
После повратка Бригаде у Семберију, крајем [[1942]]. године, Вељко је, због великих успеха постигнутих у борби против [[Југословенска војска у отаџбини|четника]], постављен за командант батаљона. Тих дана батаљон је водио тешке борбе, а у једној од тих борби Вељко је изгубио око. У борбама против усташа код [[Општина Кладањ|Кладња]], фебруара [[1943]]. године, био је поново рањен. Извесно време се лечио у [[Шековићи]]ма, а затим је прент у Семберију. После делимичног оздрављења, априла исте године, постављен је за команданта [[Трећи мајевички партизански одред|Трећег мајевичког партизанског одреда]]. Са својом јединицом разбио је [[11. јун]]а [[1943]]. године, целу [[Хрватско домобранство|домобранску]] пуковнију. Тада је заробљено комплетно наоружање и 1.256 домобрана. Трећи мајевички одред и Први батаљон [[Друга војвођанска ударна бригада|Друге војвођанске бригаде]], под заједничком командом Вељка Лукића Курјака, ослободили су [[Стари Угљевик|Угљевик]] [[16. јун]]а [[1943]]. године. У [[тузланска операција НОВЈ|борбама за ослобођење Тузле]], у септембру 1943. године, његов Одред заузео је село [[Лукавац (Брчко)|Лукавац]] и водио жестоке борбе с [[Трећи рајх|Немцима]], који су покушавали да продру у тада ослобођену [[Тузла|Тузлу]].
После ослобођења Тузле, [[10. октобар|10. октобра]] [[1943]]. године Трећи мајевички партизански одред је преформисан у [[Седамнаеста мајевичка бригада|Седамнаесту мајевичку бригаду]], а Вељко је постављен за њеног команданта. Током [[Шеста непријатељска офанзива|Шесте непријатељске офанзиве]], децембра [[1943]]. године, Вељко је у борби с [[Трећи рајх|Немцима]] на [[Звијезда (планина)|планини Звијезди]] тешко рањен у кичму. Поново је лечен и оперисан у [[Болнице у Народноослободилачком рату|партизанској болници]] у [[Шековићи]]ма; пошто је рана тешко зарастала, пребачен је у трновску болницу у Семберији. Пошто је у пролеће [[1944]]. године, [[Семберија]] била захваћена новом непријатељском офанзивом, већина покретних рањеника је била смештена у раније припремљене [[Земуница|земунице]]. Вељко је тада пребачен у село Глоговац, код [[Бијељина|Бијељине]].
[[Југословенска војска у отаџбини|Четници]] су сазнали да се око Бијељине налазе скривени партизански рањеници и почели су да их траже. Вељко је због тога неколико пута премештан из базе у базу, али је јуна [[1944]]. године откривен и убијен у селу [[Којчиновац|Којчиновцу]]. Његово тело четници су предали [[Трећи рајх|Немцима]], који су га, као опомену народу, изложили у центру [[Бијељина|Бијељине]].
Ред 44:
{{DEFAULTSORT:Лукић, Вељко Курјак}}
[[Категорија:Рођени 1917.]]
[[Категорија:Умрли 1944.]]
| |||