Јосип Броз Тито — разлика између измена

нема резимеа измене
Због своје неутралности, Југославија била често редак пример неке комунистичке земље која је имала добре дипломатске односе са анти-комунистичким властима. На пример, Југославија је била једина комунистичка земља која је имала своју амбасаду у Парагвају за време режима Алфреда Стреснера.<ref>{{cite web|url=http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+py0106)|title=Paraguay: A Country Study: Foreign Relations|quote=Foreign policy under Stroessner was based on two major principles: nonintervention in the affairs of other countries and no relations with countries under [[Marxist]] governments. The only exception to the second principle was Yugoslavia.|accessdate=11 April 2009}}</ref> Једини изузетак од политике неутралности Југославије према анти-комунистичким земљама је Чиле за време Пиночеа; Југославија је била једна од многих земаља које су прекинуле дипломатске односе са Чилеом након [[Државни удар у Чилеу 1973.|свргавања]] [[Салвадор Аљенде|Салвадора Аљендеа]].<ref>{{cite book|title=Military Rule in Chile: Dictatorship and Oppositions|last1=Valenzuela|first1=Julio Samuel|last2=Valenzuela|first2=Arturo|year=1986|publisher=Johns Hopkins University Press|page=316}}</ref>
 
===ПеформеРеформе===
Дана 7. априла 1963, ФНРЈ је променила свој званични назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Реформе су охрабриле приватне предузетнике и знатно смањиле ограничење религијског изражавања.<ref name="Socialism of Sorts">{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,942012,00.html |title=Socialism of Sorts|work=Time Magazine|date=10 June 1966|accessdate=27 April 2010}}<br />"Today, as the rest of Eastern Europe begins to catch on, Yugoslavia remains the most autonomous, open, idiosyncratic and unCommunist Communist country anywhere on earth. ...Families are being encouraged by the Communist government to indulge in such capitalist practices as investing in restaurants, inns, shoe-repair shops and motels. ...Alone among Red peoples, Yugoslavs may freely travel to the West. ...Belgrade and the Vatican announced that this month they will sign an agreement according new freedom to the Yugoslav Roman Catholic Church, particularly to teach the catechism and open seminaries."</ref> У јесен 1960. Тито се је састао са председником САД, Двајтом Д. Ајзенхауером на Генералној скупштини Уједињених нација. Тито и Ајзенхауер су разговарали о низу питања од контроле наоружања до економског развоја. Када Ајзенхауер закључио да је југословенски неутрализам "неутрално на његовој страни", Тито је одговорио да неутрализам не значи пасивност, али значи "не узимање страна".<ref name="Lees">{{cite book |last=Lees |first=Lorraine M. |title=Keeping Tito Afloat: The United States, Yugoslavia, and the Cold War, 1945–1960 |publisher=Penn State Press |year=2010 |pages=233, 234 |isbn=0271040637}}</ref>
 
Године 1966. потписан је споразум са Ватиканом који је гарантовао већу слободу југословенској Римокатоличкој цркви. Споразум је такође смирио тензије, које су спречавале именовање нових епископа у Југославији од 1945. Титов нови социјализам је наишао на отпор традиционалних комуниста што је кулминирало сукобом са другим човеком Југославије, Александром Ранковићем и његовом сменом на Брионском пленуму из 1966. године.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,836660,00.html|title=Unmeritorious Pardon|work=Time Magazine |date=16 December 1966|accessdate=27 April 2010}}</ref> Тито је исте године изјавио да Југославија мора развијати ливерални комунизам уместо ортодоксног лењинизма.<ref name="Payne">{{cite book |last=Payne |first=Stanley |title=Spain: A Unique History |publisher=Univ of Wisconsin Press |year=2011 |page=227 |isbn=0299249336}}</ref>
 
Дана 1. јануара 1967. године, Југославија је била прва комунистичка земља која је отворила своје границе за све стране посетиоце и укинула визни режим.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,843306,00.html|title=Beyond Dictatorship |work=Time |date=20 January 1967|accessdate=27 April 2010}}</ref> Исте године Тито је почео активније да се зачаже за мирно решење арапско-израелског сукоба. Његов план је позвао Арапе да признају државу Израел у замену за територије које је Израел освојио.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,841036,00.html|title=Still a Fever|work=Time |date=25 August 1967|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
Године 1968, Тито је понудио чехословачком лидеру Александру Дубчеку да дође у Праг у року од три сата ако је Дубчеку потребна помоћ у суочавању са Совјетима.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,838544,00.html |title=Back to the Business of Reform|work=Time Magazine|date=16 August 1968|accessdate=27 April 2010}}</ref> У априлу 1969. године, Тито је сменио генерале ЈНА Ивана Гошњака и Радета Хамовића након што је проценио да је југословенска војска била неспремна да одговори на потенцијалну сличну инвазију на Југославију.<ref>{{cite news|title=Tito Orders Quiet Purge of Generals|first=David|last=Binder |newspaper=Dayton Beach Morning Journal|date=16 April 1969}}</ref>
 
1971. године, Тито је поново изабран за председника СФР Југославије од стране Савезне скупштине, по шести пут. У свом говору пред Савезном скупштином изнео је 20 свеобухватних уставних амандмана који би требали да дају будући оквир уставу на којећем се базирати земља. Изменама је предвидено увођење колективног председништва, 22-чланог тела састављеног од изабраних представника из шест република и две аутономне покрајине. Тело би имало једног Предсједавајућег Председништва а председавање Председништвом би се ротирало између шест република. Када Савезна скупштина не буде могла да се договори о закону, колективно председништво би имало моћ да влада декретом. Џемал Биједић је изабран за премијера. Нове измене су имале за циљ децентрализацију земље давањем веће аутономије републикама и покрајинама. Федерална влада би задржала управу само над спољним пословима, одбрани, унутрашњој безбедности, монетарној политици, слободној трговини у оквиру Југославије, и развојним кредитима за сиромашније регионе. Контролу образовања, здравствене заштите и становања су према овим амандманима у потпуности вршиле владе република и аутономних покрајина.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,903055-1,00.html|title=Tito's Daring Experiment|work=Time |date=9 August 1971|accessdate=27 April 2010}}</ref>
 
У очима запада, највећа Титова снага је била то што је био у стању да сузбије националистичке побуне и одржи јединство у целој земљи.<ref name="Mitchell">{{cite book |last=Mitchell |first=Laurence |title=Serbia |publisher=Bradt Travel Guides |year=2010 |page=23 |isbn=1841623261}}</ref> Ова способност је неколико пута стављена на пробу током његове каријере, нарочито током Хрватског прољећа (Масовни покрет- МАСПОК)), када је влада успела да потисне јавне демонстрације и супротна мишљења у КПЈ. Упркос овом сузбијању, многи захтеви МАСПОК-а је касније унето у нови Устав, јако подржаним од стране самог Тита, насупрот опозиције из српског огранка КПЈ. Дана 16. маја 1974. године, донет је нови устав, а остарели Тито је именован за доживотног председника, статус који је имао пет година.
 
===Резиме===
 
 
136

измена