|
'''Славеносрпски језик''' (славяносербскій, славеносерпскій, словенскій) је облик [[српски језик|српскога језика]] који је био у доминантној употреби крајем [[18. век|18]]. и почетком [[19. век|19]]. века у образованим слојевима српске [[грађанска класа|грађанске класе]] у [[Војводина|Војводини]] и српкој [[дијаспора|дијаспори]] у осталим крајевима [[Хабсбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]].
== Употреба ==
== Историја и употреба ==
Најистакнутији представник славеносрпског је био [[Захарија Орфелин]], а књижевни кодификатор [[Милован Видаковић]].
Након [[Велика сеоба Срба|Велике сеобе]] [[1689]], под [[Арсеније III Чарнојевић|патријархом Чарнојевићем]], велики се део српског народа нашао у оквиру [[Аустрија|Аустрије]] која је покушала да га католицизира преко унијаћења, тј. верскополитичких потеза којим би се укинула самосталност [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] која је окупљала српски народ. На цивилизацијском пољу, будући да се радило о сличним јужнославенским језицима, Аустрија је смерала да наметне неки облик хрватског ("илирског") језика, који је у вернакулару постојао вековима, а доживљавао је процват у [[Далмација|Далмацији]], [[Босна|Босни]] и [[Славонија|Славонији]]. Такође, покушавала је да се укине [[ћирилица]] и уведе [[латиница]] у школама које су биле под јурисдикцијом Пећке патријаршије.
Као отпор тим настојањима која су протумачена као напад на версконародносно биће Срба, српска црквена хијерархија је позвала у помоћ Русију [[Петар Велики|Петра Великога]], који је послао одређен број књига, уџбеника и учитеља. Тај, тзв. [[рускоцрквени језик]] (есенцијално, руски језик на ступњу развитка какав је имао почетком и средином [[18. век]]а) постао је службеним литургијским језиком [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]. Но, будући да је по својим језикословним значајкама (гласословље, обликословље, складња) превише одударао како од местимично забележених народних српских говора, тако и од старе српске књижевне традиције на старославенском језику српске редакције (12.-13. в. до средине 18. века), убрзо се јавио отпор у грађанским слојевима који су тражили разумљивији језик. Тако је настао хибридни славеносрпски, мешавина рускоцрквеног и говора српских грађанских слојева у [[Војводина|Војводини]]. Најистакнутији представник славеносрпског је био [[Захарија Орфелин]], а књижевни кодификатор [[Милован Видаковић]].
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор [[Вук Караџић]], понајвише на новоштокавском фолклорном идиому уз примесе утицаја хрватске језикословне и књижевне традиције. Средином [[19. век]]а опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после [[1870]]. потпуно нестао из јавне употребе.
|
