Корисник:Golija/Канон Леке Дукађинија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене Urossusa (разговор) на последњу измену корисника 178.149.147.91 |
Нема описа измене |
||
Ред 4:
Албанце није могуће разумети без познавања српског [[Канон]]а Леке Дукађинија. Ако желимо да докучимо албанску борбу против Срба, морамо на тренутак да заборавимо на исламски фундаментализам и тероризам и фокусирати се на овај архаичним језиком писани канон. То не значи да на Косову и југу Србије нема фундаментализма и тероризма већ да ова два зла маскирају корен проблема са којим ће се Србија суочава. Приметно је да га домаћи аутори изузетно ретко помињу. Народна библиотека Србије у својим каталозима не поседује податак да је икада објављен српски превод ове књиге. У београдским библиотекама наћи ћете једино хрватски превод Халита Трнавција који је 1986. године објавила загребачка „Стварност".<br>
Најпотпунију верзију овог неписаног средњовековног канона у коме се препознају утицаји [[Душанов законик|Душановог законика]] и византијског права, скупио је један фрањевачки монах крајем осамнаестог века. Албанци када желе да истакну да је нешто праведно, кажу „тако је остало од Леке". Упутства и обавезе које сугерише ова књига они колоквијално називају „правим путем" и „судом добрих људи". <br>
У Канону је садржан и опис кључног и најефикаснијег дела стратегије албанског сепаратизма. На крају двадесетог века најмоћније оружје у рату косовских Албанаца против Србије нису били ни НАТО авиони ни разни богати лобији већ само две странице њиховог средњовековног законика. Вероватно негде половином прошлог века Албанци су на косовске Србе применили казну описану у хрватском преводу Канона као „личење". За разлику од енглеског превода (''„The Code of Leke Dukagjini"'', Gjonlekaj Publishing Соmpany, New York, 1989) где je албански израз „лекција" из 156. члана Канона преведен као „забрана" („The Ban"), Трнавци je одабрао израз који неалбанском читаоцу сугерише јединственост, свеобухватност и тежину ове „забране".
| |||