Андрија Змајевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање |
м Враћене измене 78.45.52.27 (разговор) на последњу измену корисника Soundwaweserb |
||
Ред 25:
И у овом периоду имамо сличну појаву као и раније, да се у књижевности истичу поједине породице, што је нарочито приметно у Перасту који је у овом столећу имао сличну улогу као Котор у претходном. Најзначајнија пераштанска књижевна породица су [[Змајевићи]], а осим њих, треба споменути још Мартиновиће, Баловиће, Мазаревиће, Буровиће. Феномен породичне књижевности биће карактеристичан и за подловћенску [[Црна Гора|Црну Гору]] у [[18. век|XVIII]], [[19. век|XIX]] и раном [[20. век|XX веку]] када је [[династија Петровић-Његош|династија Петровић Његош]] владала не само у држави него и у [[књижевност]]и.
Међу пераштанским и бокељским писцима XVII века најважнији је [[архиепископ]] барски и „примас Србије“ Андрија Змајевић (1628 — 1694). Он је саопштио да је породица Змајевићи пореклом с [[Његуши|Његуша]] (као и [[Пасковићи]]), а долазак својих предака у Боку повезивао је с одласком последњих [[Црнојевићи|Црнојевића]] из Црне Горе. У свом раду испољио је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“.
[[Папа Клемент X]] је 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице,, за надбискупа барског и примаса Србије именовао је Змајевића. Змајевић је столовао у [[Будва|Будви]], јер је [[Бар (Црна Гора)|Бар]] тада био под османском управом.
У духу тадашње унијатске католичке пропаганде одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с [[Херцеговина|херцеговачким]] [[митрополит]]ом [[Василије Острошки|Василијем Јовановићем]] ([[Василије Острошки|Свети Василије Острошки]]) и с патријархом [[Арсеније III Црнојевић|Арсенијем III Чарнојевићем]]. За последњег је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Научио је црквенословенски језик и [[ћирилица|ћирилицу]] и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, и сам је писао. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.
Своје главно дело „Љетопис црковни“ писао је на „словинском“ језику ћирилицом и [[латиница|латиницом]]. Ћирилична верзија дата је с упоредним латинским преводом. Њен пуни наслов гласи: „Љетописа црковнога старога и новога закона света и крепосна држава словинско-латинска“. Та верска, црквена хроника о догађајима од стварања света до пишчевог времена настала на основу словенске историје [[Мавро Орбин|Мавра Орбина]] и других историчара, „подвргнута је основној идеји да се у јединству под окриљем Рима обезбиједи да Словени одиграју ону улогу која им по величини и пространству и припада“ (Радослав Ротковић).
Кад велича прошлост словенског народа, највише простора посвећује и показује највише родољубивог осећања према историји „краљевства Србије“ у којем је видео своју државу а у себи њеног највишег верског поглавара („кога се и ми недостојни Началник по обичају Свете Римске Цркве находимо“). Као писац и национални идеолог развио се у непосредним додирима с дубровачком књижевношћу, а посебан утицај имали су на њега идеолози барокног словенства, историчар [[Мавро Орбин]] и песник [[Иван Гундулић|Џиво Гундулић]]. Славна прошлост Дубровника, посебно величина његове књижевности, нашли су израза у његовој најзначајнијој песми „Словинска Дубрава“, испеваној под неспоредним утиском великог земљотреса који је разорио тај град.
|